Тајна ужичког специјалитета

ЗА градоначелницу је поставите, или макар за градску већницу, јер у граду на Ђетињи нико нема квалификације и углед као она. Све језике "говори". Воле је одавде до Аустралије. Исто угађа богатом и сиротом, праведница, Ужичани без ње не могу и неће. У старој пекари "Код Шуљаге", у срцу града, на месту настанка ерског гурманског изума прве класе, заштићеног у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије, повела се у августовску зору жучна друштвено-историјска расправа о "лепињи са све".

Шта је, чија је, како се прави и једе и зашто чак ни због руског амбасадора рецептура за њено справљање није могла бити промењена? Драган Лазић, власник ове чувене пекаре, зна одговоре који ће одобровољити чак и заклете противнике холестерола. А зна се да веганима помен мешавине кајмака, јаја и сласног претопа од печења, елегантно "завучене" под "поклопац" вреле лепиње звучи смртоносно. За почетак, нека се зна, од "лепиње са све", "комплетуше" или "комплетаје", према званичним подацима Завода за јавно здравље, филијала ужичка, нико никад умро није! Напротив, забележени су и документовани многобројни примери "враћања из мртвих". Сваки је градски боем и боемчић сведок овог чуда. Према Лазићевим речима, ужички специјалитет најделотворнији је код враћања "очињег вида" после пијанства.

Али, мора се кренути редом и из реда. У шест сабајле протегла се колона људи од "Шуљаге" до "Трумана". Чекају да газда отвори радњу. Нервозно тапкају у месту цокуле радника у плавим комбинезонима. Куцкају штикле овдашњих дама ко метрономи, партитура прелази у ларго да шире бити не може, чим прва "са све" замирише пред пензионерима и унуцима им. Ту, за пултом, сви су једнаки, старо и младо, кусо и репато...

- Како је настала "лепиња са све"? Нудиле су својевремено ужичке поратне пекаре погаче, хлеб од кило и векну од два кила. Само се за пет-шест ужичких газда спремала загрејана лепиња са кајмаком и претопом. Уз то, од шегрта су газде обично тражиле да им понесу и кувано јаје, а ови су почели наручивати "лепињу са све". Тако је назив ерског специјалитета рођен пре самог производа - објашњава Лазић. - Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, ова права "лепиња са све" доживљава процват. Убрзо су се ђаци навикли на јак доручак, па су почели наручивати "комплет лепињу", "комплетушу" или "комплетају". Тада је мој отац, почетком осамдесетих, избацио хлеб из понуде, нису му се свиђале те нове векне од 600 грама и од тада нудимо искључиво "лепиње са све".

Како се "лепиња са све" прави? Домаћа лепиња из фуруне се "фикне" водоравно, "поклопац" се подигне, а унутра "иде" 50 грама старог, зрелог и сланог кајмака и једно јаје. Онда се "комплетуша" запече док не постане румена и изазовна, врела. Па се кутлачом додаје претоп од печења. Моча иде по жељи. Од "тури мало" до "окупај де ми то лепо".

Недавно се чувени телевизијски кувар "Лепи Брка", огрешио о "комплетушу" и Ужичане. Нагрдио човек аутентични производ града Ужица и најстарију овдашњу пекару. Унутра "турио" спанаћ, чварке, шта ли?! Брко, само да знаш, није ти опроштено! Него, планирај пут за Ужице, да се то направи како бог заповеда.

Одједном, у ерску јутарњу симфонију "Код Шуљаге" улете Јапанац. Рекли му негде да ово не промаши. Кад је смазао "комплетушу", пита Јапанац, како се ово прави? А кад те инжењер из Јапана пита како се нешто прави...

- Овде људи прво долазе чак и са робије кад изађу. Тек онда иду кући. А недавно, нашу лепињу пробао је и амбасадор Русије Чепурин. Мени су сугерисали да му направим једну, али да не буде толико јака. Ја другачије од онога како мора нисам знао, па је драг гост добио класичну, праву ужичку. И одушевио се - објашњава Лазић. - Другачије није могло бити. А "лепиња са све" се једе искључиво прстима. Прво се "поклопцем" захвата и смаже унутрашњи садржај, а онда се остатак изломи и поједе, уз јогурт, евентуално уз кисело млеко.

Београђани, Новосађани и остали, када у ужички крај, да знате...