Српско новинарство у првој половини прошлог века

У ПРВОЈ деценији прошлог века Београд је био преплављен дневним листовима. После дворске трагедије 29. маја 1903. године, поједини листови, по природи ствари, неки добровољно а неки из виших разлога, престали су да излазе, али су зато преко ноћи ницале нове новине, прилагођене новим околностима. Наруку им је ишао и нови члан Устава у коме је дословце писало да је у Србији штампа слободна. Списак дневних гласила био је подугачак: "Београдске новине", "Трговински гласник", "Вечерње новости", "Мали журнал", "Дневни лист", затим партијски листови: "Самоуправа", "Видело", "Исток", "Српска застава"... па онда ће београдском калдрмом протрчати колпортери нових издања - "Политика", "Штампа", "Правда", "Одјек", "За отаџбину" и ту морамо да додамо још неколико недељних, повремених, боље рећи краткотрајних новина. То је био исувише велики залогај за мали Београд који је бројао седамдесетак хиљада становника. У унутрашњости се новине готово и нису слале због лоше дистрибуције, као и због лоших саобраћајних веза.

Конкуренција се заоштрава 1904. године, када се појављају нови листови - "Политика" неутрална, национална и блиска Министарству спољних послова, "Правда", гласило напредњака, браће Маринковића Паје и Воје, а под уредништвом Јове Адамовића кога је васцели Београд знао као Јову Мачка. "Правда" негује отворен опозициони концепт ка новом поретку. У почетку благо и учтиво, а с временом све бескрупулозније напада краља Петра, заверенике и Пашићеву владу. Кад год би се појавио неки озбиљнији политички проблем, Јова Мачак би објављивао илустрацију мајмуна, како чучи са флашом у руци, и који се пита: "Шта ћемо сад, враг му баби". То се, кажу, односило на краља Петра.

После "Правде" појавила се "Штампа" Свете Јакшића, бившег дипломатског чиновника, који је нагињао напредњацима и био велики противник режима који је успостављен после 29. маја. Он је максимално користио онај члан из Устава да је штампа у Србији слободна и нарочито је нападао наоружавање пред балканске ратове. Јакшић и његов брат, пензионисани капетан, нису бирали речи када је било речи о том проблему. Тврдили су да барут који Србија купује није барут него балега, и та афера "Барут-балега" дуго се провлачила кроз тадашњи јавни живот.

Поплава нових новинских наслова није могла да прође без Пере Тодоровића, једног од најбољих српских професионалних новинара деветнаестог века. Његове "Мале новине" биле су малчице радикалске, а више лични осврт на свет и Србију. Убрзо покреће недељне свеске под именом "Огледало". Овај лист ући ће у анале српске штампе, ако ни по чему другом оно бар по томе што је први објавио Тарабићева пророчанства.

Далековидост овог уредничког чина почиње на ужичкој пијаци 29. маја 1868. године, кад је Тарабић, ничим изазван, узвикнуо: "Не дајте, људи, убише књаза Михаила". Полиција га је одмах ухапсила и спровела за Београд, где су га у Министарству унутрашњих дела неколико дана саслушавали.

Његово саслушање чувало се у поверљивој архиви јер је овај видовити сељак предвидео и промену на престолу - 29. маја 1903. године. Пера Тодоровић дошао је до овог материјала и објавио га у "Огледалу".

"Штампа", лист Свете Јакшића, бившег дипломате, била је под утицајем "владановштине" (Владана Ђорђевића) и заступала је аустрофилску политику краља Милана.

"Трговински гласник" је био орган Удружења београдске трговачке омладине. На челу новина, као директор, налазио се др Јован Ђаја, професор Универзитета, бивши министар, бивши члан Главног одбора Радикалне странке.

"Трибуна" Наума Димитријевића, коме је несебично помагао и Бранислав Нушић, није дуго опстала.

"Београдске новине" Стевана Ђурчића, бившег дипломате, заступале су политику краља Николе и он је седео у редакцији с црногорском капом на глави.

Деценијама је у српским новинарским круговима име Крсте Цицварића било симбол свега оног што је недостојно у овом часном (или бар доскоро) позиву. Његов кредо је био: "Клевећи, стварај хаосе уз психозу погрома и нипошто се не осврћи на онога кога си једном угризао, већ стално тражи нове које ћеш ујести!"

У ретким књигама помиње се као уредник и сувласник (с Душаном Параносом) "Београдског дневника" који је излазио сваког дана од 1919. до 1923, да би се потом располутио, па је један део издавао Воја Јовановић, а други, и даље под именом "Београдски дневник" али са ситним словима изнад - "Цицварићев" коме се 1927. припојио Савићев "Балкан".

За уредника међуратног листа "Балкан" Цицварић је био идол. Савић је, поред новина, продавао и своје травке за лечење рака, туберкулозе, падавице и црног пришта. Да би се додворио свом узору, за универзални лек је прогласио - цицвару!

Цицварићев рад за озлоглашени "Балкан" помиње и Радован Зоговић у "Борби" од 23. октобра 1946. године, у чланку "Може ли издаја да застари". Тамо се констатује да је новинар Цицварић био сарадник окупатора, јер је уређивао националсоцијалистички "Балкан". Зоговић га ту назива "најпрљавијим и најнижим новинарским клеветником и уцењивачем" то ничим не образлаже, јер "о њему се све зна" па одмах прелази на неке друге колаборационисте.

О Цицварићу се тада знало да је током окупације био готово слеп и да је ретко излазио из куће. Био је далеко и од новинарства и од окупацијског "Балкана". Није могао да се брани од Зоговићевих оптужби јер су га нове власти још 31. октобра 1944. године, без суђења - стрељале!

Рођен је 1879. године у Никојевићима на Златибору. У Мачкату је завршио основну школу, средњу ванредно у Београду, а потом студирао филозофију, најпре у Бечу, потом у Београду.

Милојко П. Ђоковић, у књизи "Двеста година новинарства у Србији" пише да је Цицварића "Винстон Черчил убрајао међу најбоље новинаре у Европи... Енглези су га увели и у свој лексикон... Имао је огромну библиотеку с делима домаћих и страних писаца. Говорио је енглески, француски, немачки и италијански. Прича се да никад није ушао у штампарију!"

Уређивао је и анархистички лист "Хлеба и слободе" и "Радничку борбу". Анархистичким идејама био је привржен читавог живота. "Борио се сам против свих", бележи М. П. Ђоковић, "од Бога до господара. Бранио је Маркса, али је Енгелса сматрао конфузним!"

Свестрано образована личност, Крста Цицварић је ишао и корак даље од новинарства, у књижевност и филозофију. Зна се да је објавио 15 књига, о Дарвину, Ламарку, Светозару Марковићу, Слободану Јовановићу, Стојану Протићу... полемисао са Браном Петронијевићем.

Крајем двадесетих година устремио се на комунистичке идеологе. Совјетски комунизам је називао "обичном лудоријом" и стао у одбрану жртава стаљинистичког терора, и то му је, по свој прилици, и дошло главе.

Тужније од те смрти је стављање на стуб срама, на којем је Крста Цицварић већ деценијама разапет. Крстино презиме остало је као баук за многе долазеће новинарске генерације.

Пола века после убиства његов дух је васкрсао у Београду. Али његови наследници не пишу књиге, не полемишу са филозофима, књижевницима. Бомбардују нас неодмерени, неистинити, неумерени, неморални, а често и неписмени наслови и текстови са страница бројних таблоида... Можда је Крста Цицварић заслужио некакву рехабилитацију.