Приче Растиславе Раје Гачић

ДОБРИ познаваоци југословенске кинематографије име Ратиславе Раје Гачић (78) изговарају са великим поштовањем. Глумица која је као натуршчик украсила легендарне филмове "Петријин венац", "Сок од шљива", "Нешто између" и друге, за улогу у "Мирису пољског цвећа" била је номинована за "Златну арену" на чувеном Пулском фестивалу. Није се, међутим, Раја ограничила на наше просторе. Са легендарним Џеремијем Ајронсом снимала је филм "Матилда", учествовала је у споту Стива Хакета, бившег члана групе "Џенезис", а оно најсвежније, из октобра 2018. је филм и серија "Нико није савршен", италијанског режисера Ђакома Кампиотија. Раја игра Нону, мајку главне глумице и баку девојчице оболеле од Дауновог синдрома, а кадрове је снимала на Копаонику.

- Радила сам са глумцем Едуардом Леом који је био водитељ фестивала у Сан Рему - истиче за наш лист увек ведра и расположена Раја. - Снима се и серија, у продукцији Раи уно. Ја сам једина од српских глумица у том остварењу. Режисера сам одушевила. Кад је слетео у Београд, није могао да сачека сутрадан кастинг, па ме је одмах позвао да дођем у "Хајат", и кастинг је обављен - испред рецепције. Никад није дошао на снимање а да се не пољуби са мном. То ми је било једно од најлепших искустава.

* Оно са Џеремијем Ајронсом заузима посебно место у успоменама?

- Џереми је Ирац, а они су слични нашем менталитету. Изузетно је природан, био је фин са нама. Гледала сам га на мору, где сам са њим имала сцену, како са статистима пије лозовачу из флаше. Снимали смо у једном селу код Тивта, крава пропада кроз кров, а он јој даје цвеће, као да је скренуо памећу. Ја га исмејавам, кажем му да је исти Рудолф Валентино. Сви су се смејали кад сам га звала Јеремија. Лакше је тако него Џереми (смех).

* Много раније, популарност вам је донео "Мирис пољског цвећа"?

- Добила сам награду загребачког "Вечерњег листа", али Пула... То је мени био први филм и, у то време, по закону награда није могла да припадне мени јер сам била натуршчик, а не професионалац. "Златну арену" добила је Светлана Бојковић за улогу у филму "Пас који је волео возове". Немам ништа против Цеце, велика је глумица, али није ни принети "Пољском цвећу". Нема везе, не патим од награда. Знала сам да ме чекају шерпа, варјача и троје деце кад се вратим у Ужице. Режисер Срђан Карановић је, иначе, пола сценарија преправио по мојим фазонима. Онај чувени, за ћевапчић, рецимо. Чувам још ту књигу снимања.

* Улога Петрије у "Петријином венцу" је, кажете, била писана за вас?

- То ми је рекао Љуба Тадић. Срђан Карановић је изјавио да га је Горан Марковић убедио да узме Мирјану Карановић, којој је то био први филм. Пристала сам на епизодну улогу. Глумим сељанку, у сцени када Петрија сади купус.

* Имате ли неке неостварене жеље?

- Све што замислим, мени се то оствари. Нигде не трчим, не улизујем се режисерима. У одличној сам форми. Још увек идем у продавницу, на пијацу. Веома ми је жао што нисам играла код Радоша Бајића у "Село гори, а баба се чешља". Нада Блам и све остале глумице су одличне, али, ипак, осећа се београдски дијалект. Ја сам жена из народа. Одрасла сам у Ивањици, удала се у Ужицу. Мислим да сам одговарала одлично за ту једну улогу бабе. Била сам позвана и за један Кустуричин филм, као и за "Ко то тамо пева", али се све то није реализовало. Нема везе, ја не зовем, не "трпам" се. Приземљена сам, нисам се "узвездила", мада сам снимила много филмова.