Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда
У књижевној заоставштини ужичког "бодлеровца" Милоша Перовића, који ће живот прерано окончати у Паризу 1918. године, где се и данас, у предграђу Тије, налази његов гроб, регистрован је кратки гимназијалски путопис под називом "Путничке црте по Ужичком округу". Овај путопис, са Перовићеевим "Дневницима 1900-1917" и "Писмима из Свете Горе", приредила је за штампу Драгица Матић за пети број Историјске баштине који је Историјски архив Ужице објавио 1987. године.
Нису то најбоље Перовићеве прозне странице, али су, несумљиво, јединствене, јер се наш песник, у друштву двојице реалаца, једног правника и једног учитеља, 1891. године из Ужица запутио на вишедневно пешачење по околини са таквим одушевљењем, као да је у најмању руку члан експедиције Дејвида Ливингстона у срцу Африке. Тог летњег дана с краја 19. века, првог дана авантуре, после два и по сата хода преко Теразија и Сињевца до Стапара, Перовић и његов авантуристички серкл нису наишли на Викторијине водопаде, али путпописац закључује: "Што се више одмицасмо од Ужица, друштво постајаше веселије."
С обзиром на ововременске еколошке прилике и саобраћајно-стамбени кркљанац, није далеко од истине да су данас, када се "одмичу од Ужица", Ужичани кудикамо веселији него Перовићеви савременици. У то нас "уверава" и наш суграђанин Драган Р. Филиповић, који у недавно објављеној књизи "Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда" (издавач ЛИСТ РУЈАНСКИ) више него убедљиво подсећа и на то зашто је "одмицање од Ужица" једном готово заборављеном маршутом достојно јединствене пустоловине духа, знања, а богме и мишићне масе.
Као и сваки добар црвенокожац са Пашиновца, Филиповић се потрудио да читаоцу завара трагове, све скакутајући са знамења на знамен, с камена на камен који тобож не прима ауторске отиске. На основу насловне одреднице, мање знатижељен читалац могао би да помисли да је реч о необавезном пецарошком зановетању, или риболовачком бедекеру са пописом скровитих вирова у којима кленови умиру од досаде. Ништа од тога. Док се читаоцу обраћа као привидно неамбициозни водич од миомирисне делте Глуваћког и Царинског потока до скровитих вишеградских предела где расте вилина влас, Филиповић документарне детаље преображава у прозне пароболе, а историјске чињенице вешто сенчи благом иронијом, мудријашки, без задњих мисли, свестан чињенице да наравоученија из ближе и даље прошлости овде трају колико и шлагер једне политичке сезоне.
Филиповићева књига је својеврсна поставка епоха; галерија владара, ратника, хајдука, револуционара, историјских и књижевних јунака, градитеља, трговаца, инжењера, лузера и визионара. Све их веже стара пруга као симбол просперитета и заједништва, као место сусрета цивилизација, као чежња за одјецима метропола и вечна глад за сигурнијим животом. Готово да не постоји ниједан важан топоним, или мост, станица, тунел, манастир, кафана, врело, споменик и објекат који писац не реконструише кроз опис, анегдоту или запис. Из богате ризнице културне и историјске баштине он пажљиво бира догађаје који вишеструко осветљавају време у којем се одигравају. Притом, његово приповедање није дидактичко и сувопарно, већ језгровито и узбудљиво, са завршницом која сваком сегменту приче даје пуноћу зрелог промишљања и искрене бриге за природне ресурсе и друштвену одговорност. Његов списатељски нерв подсећа на извођачку технику диносауруса: прсти изгледају лењи, а срце куца као стара бакелитна плоча на 78 обртаја.
Филиповић сугерише да није написао књигу о пецању, ни о железници. "Ово је књига о људима који одреде циљ, у напредовању прођу све што се проћи мора, и кад стигну схвате да су базразложно зебли и бринуи и гледали навише, у нове врхове." Да не знамо да одлично пише научно фантастичне приче о сценарија за стрипове, опет би нас навео на погрешан траг, уверио би нас да имамо посла са будистичким свештеником, мада његова упорност да "о својој рани и надници" напише субјективну историју ужичког краја увелико превазилази источњачке технике нестајања, укључив и харакири.
И док пратимо прожимање легенди, хроника, историје, меморије и искуства, док призивамо изградњу пруге, последњи писак Ћирине локомотиве 28. фебруара 1974. године, или реконструкцију Шарганске осмице "на србез одмора и уживанције", док нас пишчева добронамерна рука води низ литице, стрмине и сурдуке, ми заправо учествујемо у изградњи и чувању једног великог мита о повратку природи. У том повратку, Филиповић попут оних биоштанских дербенџија за турског вакта чува од зих намерника у нама и око нас.
Посебна вредност ове изванредно одштампане књиге у три верзије (ћирилицом, латиницом и на енглеском језику) представљају фотографије Филиповића и његових пријатеља, архивске фотографије, као и илустрације стрип мајстора Игора Кордеја, које њене високе графичке стандарде живо и уверљиво надограђују, а Филиповићево приповедање проницљиво домаштавају.
За генерације које су крстариле старом пругом до Пициног вира, Филиповићева књига послужиће као носталгични бедекер личних и урбаних митологема, за оне пак генерације које су истом пругом у вагону треће историјске класе дошле у град из супротног правца, књига ће оживети запуштене пејзаже детињства, док ће генерације које време рачунају од појаве Џонија Депа на Мећавнику ова књига изненадити богатством паралелних светова.
Ја сам се разнежио већ почетком овог Филиповићевог атласа описаног небом, на Сунчаном виру. Пише он да је са пријатељима из Радио клуба ту провео једну Нову годину. Донели су агрегат, запалили ватру "која греје пола тела и целу душу" и одврнули до даксе Флојдов „Shine You Crazy Diamond”. Дивота убога! Тешко би Филиповићеве исписнике данас загрејала и много већа ватра, али им је Филиповић овом књигом сачувао душу. Целу!