Оскаровац Стојан Стив Тешић
Нисам волео Америку, био сам заљубљен у њу. Искрено сам веровао да ће то бити једна од оних нација која ће водити рачуна о свима, која ће се старати да своја достигнућа учини доступним.
А сада осећам да помагањем онима који су на дну није ни на дневном реду. Нико није заитересован за њих. Ни ја не знам за шта се ова земља залаже - рекао је у марту 1991. за Њујорк тајмс Стојан Стив Тешић (1942, Ужице, 1942 - Нова Шкотска / Канада, 1996), драмски писац, филмски сценариста и романописац, који је стекао славу у Америци и за сценарио филма Четири пријатеља / Breaking Away, у режији Питера Јејста.
Као дечак, са мајком Госпавом и старијом сестром Нађом, 1954. отишао је из Ужица у САД код оца Радише, који је, 1944. као недићевац, емигрирао најпре у Енглеску, а потом у Чикаго. Био је успешан спортиста и добио је стипендију и на Индијана универзитету 1965. дипломирао руски језик и књижевност, а последњу годину студија и стипендију за боравак у тадашњем Совјетском Савезу. Магистрирао је две године касније на Колумбија универзитету и припремао докторат, али све је напустио и посветио се писању.
"Био сам пред докторатом из руске књижевности. Живот је био леп и сигуран, али све сам то напустио. Скочио без могућности да се на нешто дочекам. Ако човек хоће да буде уметник, онда то мора да буде за цео живот и ако постигне успех, и ако не постигне", говорио је Тешић.
Осим филма Четири пријатеља, инспирисан бициклистичком трком у којој је Тешић победио са студентским тимом, по његовим сценаријима снимљени су филмови Сведок, Свет по Гарпу, Амерички летачи и Елени. За филм Четири пријатеља награђен је Оскаром за оригинални сценарио. "Не постоји ништа што волим више од писања. Добити награду јер радиш нешто што волиш, чини се као луксуз који никада нисам очекивао", рекао је Тешић примајући Оскара 14. априла 1980. године.
Његове драме извођене су у Њојурку, Лос Анђелесу и Чикагу, у Скандинавији, Холандији, Енглеској и Русији. На српском језику је преведено само пер његових драма, а прва од њих - На отвореном друму, коју је превела Мерима Исаковић Мијушковић, објављена је 1994. Првих година 20. века почиње значајније и систематичније истраживање и презентовање Тешићевог дела, па је ужички новинар и књижевник Зоран Јеремић, 2008, у својој књизи Стојан Стив Тешић: Живот и три драме Стива Тешића, објавио три његове драме - Брзина таме, Повратак на почетак и Уметност и доколица. Седам година касније у ужичком Међају, часопису за културу и уметност, објављена је и драма Нахрани звер.
За разлику од својих првих драма у којима доминира имигрантски оптимизам, у позним драмама и политичким есејима Тешић критикује америчку унутрашњу и спољну политику. Од дечака који је све своје наде полагао у Америку, обећану земљу, Тешић, који се 1960-их година противио Вијетнамском рату и учествовао у демонстрацијама против тог рата, временом мења ставове о Истоку и Западу, посебно након пада комунизма, и постаје разочаран у америчко друштво, конзумеризам и нехумано наличје капитализма. "Изгубљено је нешто у свету, што човека чини срећним. И потребно је да он купи стотину ствари да испуни ту празнину. То је сада у Америци доведено до врхунца и већ има, додуше малобројна група људи, који се буне против тога. Можда ће их бити још мање, па ће нам на Земљи остати само тај кловн - потрошач... Моја религија је човек. Просечни Американац, међутим, верује у капитализам. То је главна религија", говорио је Тешић.
Њеогове текстове о рату у бившој Југославији, којим је био дубоко потресен, као и чињеницом да су Срби означени за главне кривце у том рату, амерички медији су одбијали да објаве, али заслугом његове сестре Нађе они су сачувани и могу се пронаћи на интернеру. "Важно је да се разуме да ово није покушај да се оправдају Срби за злочине које су починили. Ово је покушај да се инсистира на томе да су све стране грађанског рата чиниле злочине и да се сви ти злочини морају осудити и жртве жалити. Не смемо претеривати и увећавати. То би било страшно не само за оне које демонтизујемо о лишавамо хуманости, већ и за нас саме. То би нашу хуманост подривало", говорио је Тешић.
Његова прва драма која је изведена у Србији је "Како преболети све" коју је у Позоришту на Теразијама 1986. режирао Радослав Дорић. Драма "На отвореном друму", у режији Мириме Исаковић, инсцеринара је 1994. у Дому омладине у Београду, као и деценију касније у режији Косте Ристића у Битеф театру. Поводом двадесет година Тешићеве смрти, 2006, Бранко Поповић, редитељ из Ужица, поставио је драму "Брзина таме" у Звездара театру, а Немања Ранковић, уметнички директор НП Ужице, режирао је Уметност и доколицу у Ужичком театру.
Осим драма и филмских сценарија, Тешић је написао и два романа - Summer Crossing i Karu. Током претходне две године Народна библиотека Ужице успешно је реализовала амбициозан пројекат Стојан Стив Тешић - Ужичанин из Америке. Прошле године припремљена је обимна и садржајна изложба о Тешићу, а почетком октобра 2017. године, без подршке Министарства културе, уз помоћ Града Ужица и спонзора, преведен је први пут на српски Тешићев роман Кару. Аутор је тај роман написао непосредно пред своју смрт, а у САД је објављена 1998. Штампан је у 35 издања и преведен на француски, немачки, шпански, италијански и холандски језик. Амерички Њујорк тајмс га је 1998. године прогласио за најзапаженију књигу, а француски недељник "Le Point" сврстао га је међу 25 најбољих књига за 2012. Роман, у чијем средишту је трагична судбина Сола Каруа, средовечног холивудског писца који прерађује туђе сценарије и прилагођава их комерцијалним захтевима, превела је Татјана Милосављевић, лекторисала Ружица Марјановић, професорка књижевности у Ужичкој гимназији, а рецензију је написала др Лена Петровић, професорка англоамеричке књижевности и културе на Филозовском факултету у Нишу.
Тешић је живео у складу са својим уверењима, волео је природу и није придавао важност материјалним стварима. Кад није имао пословне обавезе, живео је повучено у једнособној брвнари на имању у Колораду, где се осамио попут монаха посвећеном писању. Разочаран у амерички сан, изненада умире од срчаног удара 1. јула 1996, у својој 53. години живота на одмору у Сиднеју, у Новој Шкотској у Канади. Његово тело је кремирано следећег дана, а наредног лета његова супруга Ребека, по његовој жељи, просула је пепео дуж реке у југозападном делу Колорада.
Амерички медији известили су о смрти оскаровца, а у једном од многобројних некролога наведено је да је Тешић, као и други модарни писци, на крају био преплављен песимизмом, јер је од Америке очекивао да буде рај на земљи.
Ужичани су одали почаст свом славном суграђанину и 2012. када је у Видивданској улици, некадашњој Престолонаследниковој улици, на кући на броју 46 у којој су Тешићи живели као подстанари постављена спомен-плоча са његовим ликом. Прошле године добио је и мурал у центру града, на зиду паркиралишта које је саграђено на месту главне ужичке поште, уништене у НАТО бомбардовању 1999. Као сећање на њега, ужичке власт намерава да покрене и филмски фестивал, очекујући финансијску подршку Министарства културе.
Постистина
Лингвисти који уређују Оксфордски речник за 2016. прогласили су реч постистина (post truth) и према њиховом образложењу тај појам је први употребио управо Стив Тешић. "Ми, као слободни људи, слободно смо одлучили да хоћемо да живимо у некаквом постистинском свету", написао је Тешић у чланку о америчком скандалу Иран-Контра и о рату у Персијском заливу у часопису "The Nation".
Посете Ужицу
Шездесетих година прошлог века Тешић је боравио у свом родном граду. Његови суграђани су га посматрали са подозрењем, називали га сумњивим емигрантом који је по целу ноћ нешто пише на писаћој машини. Поводом приказивања филма Четири пријатеља на Фесту 1982, Тешић је искористио прилику да поново посети Ужице, али тада је био успешан уметник и оскаровац. За премијеру филма у ужичком биоскопу Партизан била је постављена црвена стаза за Тешића, али су га Ужичани једва препознали, јер је био у џемперу и фармерицама.