Млади уметник из града на Ђетињи, Бобан Савић, осликао је надалеко од центра града мурал посвећен глумцу Небојши Глоговцу. Упечатњив лик човека кога су Ере волеле настао је током ноћи, осванувши пред Ужичанима у зору, на Задушњице.

- Желео сам да се Ужичани данас сете Необојше Глоговца, док овом улицом иду ка цркви и гробљу да запале свеће и да се Богу помоле за своје најмилије које су изгубили. Нисам имао ту срећу да лично упознам Глоговца, али за све нас у Србији, он представља човека у нечовечном времену: истинитог и храброг у намери да живи без подилажење, претварања и лажи! За мене је још посебно важно његов искрен, умивени и дирљив патриотизам - рекао је Лазић.

У суботње јутро, стотине Ужичана застало је на путу до гробља Доварје испред мурала и лика глумца. Била је то прилика да се Ужичани подсете како је Глоговац својим талентом обојио неколико издања овдашњег Југословенског позоришног фестивала. Последњи пут, то је учионио играјући Хамлета. Овај пут, уместо аплауза и радости, Глоговац је испраћен са животне сцене у тишини, понеком сузом и молитвом, на прометној ужичкој улици.

- Када нешто важно изгубимо, склони смо брзо да заборавимо дарове којима су нас најбољи међу нама записали. Надам се да ће Ужичани, уз овај мурал, памтити боље - додао је Лазић.

Млади уметник на муралу је исписао поруку, која и данас одзвања Србијом, и још ће дуго. То је реченица коју изговара Глоговац у филму "Небеска улица":

- Сине, знаш ли како се постаје прави шампион? Тако што изађеш на терен када је најтеже... и победиш!

ТУЖНА ПРИЧА, МЛАДОГ УМЕТНИКА

Живећеш вечно кроз своје мурале, Ужице те неће заборавити

Угашен је још један млади живот... Сви смо у неверици, тужни, огорчени и питамо се зашто је тако морало да буде. Бобан Лазић био је као и сваки други младић. Насмејан, духовит, пун идеја и планова за будућност. Млади уметник кога је овој град познавао. Завршио је Уметничку школу, као веома талентован уметник. Али није отишао на факултет. Са својим оцем радио је грнчарију, за коју је говорио да опушта. Радио је и тетоваже, а највећа љубав била му је израда мурала. Хтео је да ослика знамените људе, да не падну у заборав. И успео је у томе. Улепшао је Ужице и некад оронуле и ружне фасаде и зидове, захваљујући својим вредним рукама и сјајном техником.. Планирао је да настави школовање, али и још много тога. Али, њега сада више нема међу нама, на овом свету, али остаће да живи у срцима свих нас који смо га познавали. И никад га нећемо заборавити. Живеће већно кроз своје мурале, а за њега ће знати и неке нове генерације које долазе. Ипак, остаје велика жал, и опет исто питање - ЖАШТО? Нека му је вечна слава, и у миру да почива.

Збогом велики уметниче!