Да ли су Ужичани Зоре Чучкуше?
Ужичани нису егоистични, отуђени људи, довољни сами себи; они се од јутра до вечери страсно занимају за своје ближње, њихове мане, грешке и недостатке – они би да их поправе или разјасне другима.
Распитам се шта раде већином они избегли Ужичани, који су сада на западу. Раде… Углавном, ту се нико никога не тиче; свако је завучен у свој мали свет, посао, удобне станове или куће где се свако труди, да се што пре врати на свој мали травњак, у свој мали живот и свој мали хоби. Ипак досадно им, кукају за дружењем у преводу оговарањем… А у Ужицу 21. века до почетка хладних дана седело се по цео боговетни дан за столовима на тротоарима или на Тргу. Тргу, где је читав град свима непрестано пред очима – каква прилика за бескрајно оварање оних који пролазе поред њих. То је уствари место у Ужицу најбоље за оговарање. Обухвата баште Градске каване и оне које немам појма како се зову, нижу се све доле до главне улице. Пролази између њих уски, простор фреквентан, пролаз покрај столова представља сјајно уско грло, где онај кога оговарају, готово их очеше у пролазу.
У једно сам сигуран – оговарање није особина малих градова. Сви се оговарају, сви! И грађани и малограђани и сељаци и радници и поштена и непоштена интелигенција и уметници и занатлије! Деца оговарају родитеље, а ови њих. Жена оговара мужа, а он жену. Сви слушају са разумевањем и климају главом, не знајући шта да кажу на све то. Сутрадан, они се помире, ено их, иду загрљени и не јављају вам се, јер сте чувар њихових тајни. Шта раде? Оговарају вас!
У Ужицу постоји много начина оговарања. Оговарање с љубављу или из радозналости; са завишћу, мржњом или из досаде, па чак и нека врста филозофског оговарања, а тек заједничка брилијантна дисциплина – оговарање државе. Ужичани су одувек имали посебан таленат за оговарање великих и значајних људи. Овде су председник и премијер на нивоу неког чистача улица. Ужичани обожавају да раставе на делове сваког изузетног, нарочито свог суграђанина. Најпре му се најљубазније јаве или га чак позову на пиће за свој сто (да би га што боље осмотрили изблиза), али чим им нестане из видокруга, истог часа почиње најтананија анализа – како је дошао до онога што га чини изузетним.
Ови на Западу нагон за оговарањем су годинама празнили пишући књиге, расправе и новинске чланке. Код нас је то био доскора директан наставак дуге и славне традиције усменог приповедања, које нас је прославило у свету. А онда смо прихватили ту америчку измишљотину таблоиде и настао је пакао у оговарању. Прво по медијима, затим по кафанама, у кућама и становима, свуда. Ужичани су остали верни свом баштенско-кафанском начину оговрања. У медијима скоро ништа, јавно ништа. Ужичани се не замерају, само иза леђа. Крајње је време да најзад постанемо свесни тог нашег изузетног дара, тих бриљантних анализа ближњих, да оснујемо Институ за оговарање или отворимо катедру на којој би се изучавала та дисциплина духа. Да на крају ове приче поновим моју “упитницу”:- “Моје Ужице? Волим своје мало лудо Ужице. У неком нормалнијем граду скапао бих од досаде.“
Због свега реченог је много боље да већ ујутру ухватите неки астал. Боље је да ви оговарате друге. него они вас!
Жарко Чучковић: Морам и ја да се огласим као Зорин праунук. Ушла је у легенду, мада многи ни не знају да је она стварно постојала и да је Чучкуша од презимена Чучковић. У сваком случају, увек се насмејем кад чујем „исти си Зора Чучкуша“, а чуо сам је на невероватним местима, која немају везе са Ужицем.