Шта ће бити са Цариградом?

Историја света је, знамо, казивање о догађајима оним редом како су се одвијали. Тим редом смо овде покушали да сместимо у време и визије Милоша и Митра Тарабића. Међутим, у тој историји света, независно од хронологије догађаја, Цариград је, на пример, имао значајну улогу, као град у коме су се сукобљавали разни интереси, верски, војни и привредни. Јер, Дарданели су за све циљеве, у свим временима, представљали кључ у брави трговиснке размене између Истока и Запада.

Тако је и Митар Тарабић видео судбину овога града све до времена које је и за нас далека будућност.

То виђење Цариграда као да није могло изостати од других виђења светских збивања.

Онај, наиме, који је имао војну надмоћ, био је апсолутни господар тог морског теснаца, на чијим се готово додирујућим обалама развијао и вековима растао овај град.

Неколико столећа, после појаве ислама, стварањем велике Отоманске империје, Турска је била та сила која је својом копненом и поморском надмоћношћу срушила велико хришћанско Источно царство и од древног Константинопоља, или Цариграда, начинила свој Истанбул.

Турска је, без обзира на видне трагове византијске хришћанске културе, спровела тоталну исламизацију већине становништва овог града и дотадашњег наслеђеног неимарства. Претварањем највеће хришћанске богомоље Свете Софије у џамију, овај процес исламизације Цариграда доживљава прави тријумф.

Сукобљена с низом супротности, тадашња Европа је немоћна да се, у име Христа одупре том новом струјању ортодоксних Мухамедових следбеника.

Тек после слабљења превласти Отоманског царства, које почиње протеривањем Турака из средње Европе, светске велесиле се постепено почињу занимати за судбину Цариграда. Свакако да нагли индустријски развој и одређене друштвене промене на територији западне Европе, па и Русије, успостављају потребу што бржег и краћег развоја поморског транспорта, у смислу интензивније размене привредних добара, те се већ на почетку прошлог века, од стране заостале, феудалне Турске, чине разне концесије за несметан бродски пролаз кроз Цариградска врата. Тако се за добијање ових повластица, у свом престижу према Турској, надмећу Енглеска, Француска, Аустоугарска, Русија и Немачка.

Та борба за престиж ових велесила, на неки начин, неприродно одржава и успорава неминовно одумирање и праву агонију моћи заостале Турске империје. Због тога, код свих европских народа, па и код нашег, крајем прошлог века, почиње да влада велико интересовање, изражено у увек присутном питању - шта ће бити са Цариградом?

Овај проблем посебно је интересовао и креманског проту Захарија, који је, једном приликом, своме куму Митру Тарабићу, поставио исто питање:

"Знаш куме Захарије", одговорио је Митар, "још мало па ће Турска скоро потпуно пропасти. Биће она толико мала држава ко једно зрно граха у препуној ћаси овог јестива...

О томе ти и прије казах, али ти не рекох да ће је од потпуне пропасти спасти један чоек великачке памети из њедара њезиног народа, и да ће он из Стамбола премијестити пријестоље неђе у планине земље своје, далеко од мора.

Тако ће пошље првог Великога рата (Тарабић тако назива Први светски рат) Цариград бити свачији и ничији. Но, кад избије и каде се заврши онај Општи рат (Тарабић тако назива Трећи светски рат) ондакар ће понајвише бити Русијин, али за једно вријеме, све док у та мора не доплове лађе из нове земље те ће се тако те двије државе утркавати, чија ће лађа туда више пролазити.

За Турке ће то бити добро, јер ће се над Стамболом јопет турски барјак вијорити, а он ће, иако малени, лијепо живјети, убијајући великачку друмарину, од онијех што ће кроз цариградско море пролазити...

Проћи ће млого, млого година док у њега не уђе Мијајло и не сједини васколики свијет....

Прије Мијајла највећу чест у Цариграду имаће онај риђи чоек што се будне попео на свјетску власт....

Прошла и садашња збивања везана за овај поморски пролаз само потврђују креманске казивања.

Све што је овај кремански визионар рекао догодило се и догађа, баш у данима у којима данас живимо.

• Да ли ће тако и бити?

Митар Тарабић је чак тачно предвидео долазак великог турског реформатора Кемалпаше, кога су Турци с правом прозвали Ата Турк, што у преводу значи отац Турске. Осим тога, такође је познато да је престоница турске државе из Истамбула пренете у срце Анадолије, у град Анкару.

Шта ће бити са Цариградом када у њему "Највећу чест" буде доживео тај "риђи чоек" које треба да отвори врата наше сутрашњице?

На то питање одговор може дати једино будућност!

О "Мијајлу" и његовом "сједињењу васколиког свијета" ту, у Цариграду, сувише је рано говорити.