Човек који је тачно знао свој крај

О овом пророчанству Митра Тарабића о повлачењу српске војске преко Албаније сазнао је новинар Драгољуб Гавриловић у Београду 1950. године од сина покојног проте Милана Ђурића, старог инжењера Здравка М. Ђурића.

Нову причу креманског пророка чуо је од сенатора Павла Вујића и генерала Јаше Дамјановића, бившег маршала двора. А о овом догађају је писао и др Радован Казимировић у књизи "Тајанствене појаве у нашем народу".

Прича је везана за повлачење српске војске кроз албанске гудуре и кланце, а догодила се у Љешу 1915. године, негде уочи божићних празника.

Тада се прота Милан Ђурић, после доживљене националне Голготе, заједно са српском војском, нашао у овом албанском граду. С њим у друштву били су пок. Љуба Павловић, тадашњи генералштабни пуковник Јеша Дамјановић и резервни пешадијски мајор, професор Павле Вујић, сестрић проте Захарија Захарића.

Препешачивши стотине километара, гладни и исцрпљени, они су се у овој малој вароши одморили и поткрепили скромном храном. Због тога су били веома расположени, изузев старог проте Ђурића, који је у овом дрштву био некако одсутан и замишљен. На питање професора Вујића о чему то размишља, прота је одговорио:

"Ех, дјецо моја... Ја идем у туђу земљу. Прво на Крф, па пошље у Италију... А, како не бих био замишљен кад знам да моје Ужице и Србију више никада видети нећу."

Пуковника Јешу Дамјановића зачудила је она мирноћа протиног казивања и нека необична сигурност у његовом гласу. Стекао је утисак да протине очи сијају неким чудним сјајем, који као да је том својом необјашњеном тугом предвиђао ове његове речи.

Тај, сјај, како је Ј. Дамјановић касније објашњавао, није био од "овога света". Због тога је с нестрпљењем запитао овог угледног ужичког свештеника и политичког трибуна читаве Западне Србије, како зна да се неће вратити у Србију? Прота га је благо погледао и одговорио: "Не, нећу се жив из туђине вратити. Тамо ће умријети следеће године. Али, доћи ће зора наше слободе и ја ћу се мртав вратити у моје Ужице".

Ове речи нарочито изненадиле његовог земљака и кума професора Павла Вујића, посебно последња реченица, па је зачуђен запитао:

"Куме Милане, како чете се то мртав вратити у Ужице? Хоћете ли да нам то објасните?"

"Хоћу, зашто да нећу, дјецо моја! Знам да ће ме, кад се будемо ослободили, у Ужице пренијети моја држава и моја дјеца. Знам и то да ће ми држава дићи велики споменик, али све је то слаба утјеха кад моје лијепо Ужице и моју драгу Србију више нигада угледати нећу...

Вас ће свакако, интересовати откуд ја то знам... Ето, видите, ја још много другијех ствари и догађаја знам... Оних који ће се десити у будућности. Тако знам да ни мој кум и побратим прото Захарије неће доживјети наше ослобођење, него ће умријети прије но што слобода дође...

О свему томе проту Захарија и мени пророковао је кремански видовњак Митар Тарабић. Ни прото, ни ја, нијесмо у почетку вјеровали његовијем и Милошевим ријечима, али наступише многи догађаји за које они рекоше да ће доћи, те се све то у потпуности обистинио. Ни у једном свом прорицању нису оманили, па неће ни у овом, којим су предвидели моју смрт.

• Догоди се све што би предвиђено...

Знам све шта ће се збити и с мојим сином Здравком, што је садево у Русији. Он ће се дуго, дуго пошље овога рата задржати у тој земљи да је лијечи својим знањем од сопствених рана, па ће тек ондакар са својом невјестом Рускињом доћи у Србију да почне све испочетка, јер му ја никакво имање и богатсво нијесам оставио..."

Све ове протине речи постале су стварност. Он је, заиста, следеће, 1916. године, умро у Риму. Тамо је сахрањен. Тек неколико година после завршетка Првог светског рата, као засужни национални радник, пренет је у свој драги град Ужице.

У Одбору за пренос посмртних остатака овог народног великана био је његов син др Драгиша Ђурић, професор Београдског универзитета, један од првака нешег Радничког покрета.

Што се тиче протиног старијег сина, инжењера Здравка Ђурића, он је, својевремено, заједно са својим млађим братом Драгишом, без обзира што се у животу никада није бавио политиком, из Србије био протеран од стране обреновићевске полиције.

Браћа Ђурићи су неко време живели у Аустрији, а одатле их је аустријска влада на захтев српског обреновићевског двора протерала у Русију. Тамо су наставили своје школовање, У Русији је покојни Здравко завршио грађевински и машински факултет и био један од најбољих студената у својој класи. После студија постаје један од пионира индустијализације Сибирије. Тамо се упознао са својом будућом супругом, младом лекарком др Маријом Мањом Николајевном, чији су родитељи такође живели у Сибиру, јер је њен отац, као бивши декабриста, био доживотно прогнан у ову непрегледну руску област.

Млади брачни пар Ђурић доживео је у Сибиру бурне дане Октобарске револуције. После завршетка Првог светског рата протин син Здравко није могао да се врати у ослобођену Србију. Све до 1922. године он је као преко потребан стручњак радио у Државној планској комисији за развој индустрије СССР-а, а његова супруга др Марија била је главни санитетски реферант Пете руске армије.

Тек у лето 1922. године инжењер Ђурић је успео да од совјетске владе издејствује дозволу од ретких путника који је са легалним пасошем СССР-а прешао границу Краљевине Срва, Хрвата и Словенаца, дошавши Дунавом у Београд.

Кад су ступили на тле Србије , ни Здравко ни његова супруга више нису имали средстава за живот, па су се, по ко зна који пут, обистиниле речи Митра Тарабића, да ће протин син кад се буде вратио у Србију морати да почне "све из почетка".