"Црно пророчанство"

Краљ Александар и краљица Драга знали су каква их судбина чека, према пророковању Митра Тарабића. О томе какву су важност придавали том злослутном пророчанству и како су га примили, говори у својој књизи "Последњи Обреновић" Младен Ст. Ђуричић, издатој у Београду, 1967. године. Он је забележио сведочење Пере Тодоровића, ондашњег познатог публицисте, о сусретима са краљем кремандких пророка, а која су од стране овога двора касније названа "Црно пророчанство".

Ево списа тис сусрета и разговора:

"Још 1902. године у подлистку "Малих Новина" изашао је напис Чеде Мијатовића под насловом "Једно пророчанство". Писац је говорио о предсказицању онога што се дотле збило, а кад је дошао до владавине Краља Александра он је стао и оставио многобројне читаоце надражене жељом да сазнају шта је пророк рекао за то време, у коме они живе.

Очикивали су наставак пророчанства, па кад га није било, дописницима и писмима бомбардовали су уредништво и тражили да се каже и даље: шта још чека Србију?

Уредник "Малих Новина" Пера Тодоровић очекивао је да види како ће Двор одговорити на то писање његовог листа, и није хтео с наставком. У том је добио позив од Краља. Чим се јавио, Александар га је стао прекоравати што је пустио у лист то пророчанство.

- Тражи га народ, Величанство! Сви су бројеви просто разграбљени.

- Верујем - рече Краљ зловољно. - Јагми се светина! Њој је само до чудеса и пророчанстава! Најбоље је да више ништа о томе не напишете. Што да подгревате оно што је било пре пријестак година? Па онда ту се, чини ми се, нешто помиње о мени, и -ако се не варам - чак се и о Краљици нешто прориче. Непријатељи тако све чине да нам загорчају живот, а ви им сад "таман идете на руку", - заврши Краљ набусито.

Тодоровић га је стао уверавати да се "баш ћутањем шире рђави гласови и у народ уносе свакојаке слутње и празноверице. Свет је нешто научио о томе пророчанству за династију Обреновића и јако се заинтересовао". Ако ми заћутимо, проговориће они којима ће ово доћи као згода да протуре све што њима треба. Стога је боље да говоримо о томе ми, пријатељи, који ћемо наћи пут и начин...

- Шта можете ви кад се ту прориче пропаст моје династије?!... Прориче ли се то... прориче ли се?

- Ја ћу то опет некако ублажити и на добро окренути.

- Врага ћете ви то на добро окренути!... Најбоље би било да то нисте ни потезали - прекиде Краљ уредника, који је био на великој муци и стално понављао да би неодазивање читаоцима пробудило у њих "велику радозналост и свакојака нагађања и сумњичења.

Краљ је подуже ћутао, па ће најзад:

- Ја за себе баш толико и не марим, али Краљицу то јако дира. Мораћете отићи до ње да се извините и да јој то објасните.

Али Тодоровићу се није ишло Краљици. А читаоци, као да су се заверили, наваљивали си и дању и ноћу, и умено и писмено, на сваком кораку захтевали да се настави пророчанство, и да се јавно каже шта је чудни пророк видео даље. Каква судбина чека младог владара, Србију и Српство?

Пролазили су дани, недеље па и месеци. Ушло се у нову годину, па и у ново пролеће, а захтеви читала се множили нарочито после демонстарција, те уредник мораде после дугог времена ипак отићи Краљици...

Према њему, као и према многим другим, Драга је умела бити веома љубазна, али сад га дочека стојећи.

- Право, да вам кажем, господине Тодоровићу, срдим се на вас. Пре сам ваше "Мале Новине" у сласт читала, а сад, кад који број узмем у руке, увек стрепим, да у њему не нађем како сто почели изности оно проклето пророчанство.

Ошамарен таквим дочеком, ни даровити новинар не снађе се одмах, те Краљица настави:

- За себе толико не марим. Ја сам на то већ огуглала и мало друкчије гледам на те ствари. Али за Краља ме срце боли. Он се, сиромах, просто искида... Сваки дан напуне му главу којекаквим доставама, па по сву ноћ не може да трене од тешке бриге. Просто ће га убити та несаница, која ето већ месецима траје!...

- За Бога, Величанство, шта ви то говорите?! - узвикну већ прибран Тодоровић. - Зар моји подлисци не дају Краљу мирно спавати?..

- Та нису баш ваши подлисци, него мало они, мало друге доставе, тек.. Живци му се раздраже, па често не може ока свести... Тек кад се дан укаже, он се мало смири и заспи, па и то није никакав сан: све се трза и преза!

- А мени Његово Величанство каже, да то њему не пада тако тешко, али се кида много због вас! И захтевао је да вам објасним ствар, и стога сам дошао.

- Зар сте ви заборавили онај сукоб с Краљем због крстова и гробова? - смешила се жалосно Краљица. - Кад сте оно испред наших вереничких слика донели онај чланак о смрти краља Умберта?

- Страдао сам ни крив, ни дужан.

- Једва сам успела да уверим Краља да је то дошло случајно, при прелому. Чим се проговори о смрти, костурима, змији или гуштеру, он се сав најежи и стане се грозити. Наравно, ја вам ово говорим у поверењу, јер знам да сте наш пријатељ...

Изволите сести.

Спусти се у фотељу према госту и настави:

- Иако сте ме некад нападали... Да, да: ви, мој бивши сусед са угла у Светосавској улици... нападали сте ме!

- Никада Величанство!

- А оно "јаловица"?

- Ја сам тада само служио своме Краљу.

Драга се милостиво насмеши:

- Ја сам то све предала забораву, јер сам уверена да сте наш истински пријатељ.

Новинар се приклони дубље и стаде врелим речима потврђивати своју оданост Краљу и његовом дому. Краљица га дослуша, па подвуче:

- Стога што сам уверена да сте наш пријатељ, ја вам овако слободно и говорим. Краљ неће да призна то, неће ни да говори пред другим о тим стварима, али у истини он је врло узнемирен овим разним доставама, и дошаптавањем с разних страна о некаквим заверама, атентатим и другим несрећама. Па кад је поврх свега још дошло то "црно пророчанство"...

- Опростите, Величанство, ја не знам - шта сте ви тако црно нашли у мом полиску?

- Та, није црно то што је до сада изишло, већ оно тек има да изађе: Откуд сте баш сад, кад нам са свију страна толико прете и свако зло слуте... откуд баш сад да и ви потегнете то проклето пророчанство?

- Да га дотерам, и улепшам.

- Зар се и то може??

Уредник "Малих Новина" Пера Тодоровић се осмехну значајно:

- То, Величанство, спада у наш новинарски позив. У службу Краљу и Отаџбини.

Мало раздарена, Краљица се замисли.

- Ја сам много о с разнијех страна слушала о том пророчанству. Говорило се овде ово, онде оно. А мени је много стало да знам - шта је истина? Шта је у њему проречено за Краља и мене? Молим вас да ми то искрено кажете. Али причајте све, апсолутно све, немојте ништа крити ни прећуткивати.

И сам горке судбине, новинар у Краљици такође сагледа несрећну жену, и стаде се борити с чашћу и дужношћу. Она га прозре и поново замоли да ништа не прећути, ма како било тужно и јадовито.

Пера Тодоровић замрси реч, па се брзо оте и стаде одрешито казивати.

У округу ужичком на огранку Шаргана лежи село Кремна. У њој је, половином прошлог века живео неки Матеја Тарабић. "Био је познат као човек који је мало шенуо памећу, али миран човек који никога не дира." О њему су се говориле чудесне ствари, и сељаци су га обилазили, подаље, али с поштовањем.

Маја 28. 1869. године Тарабић дођу у Ужице послом, насред чаешије доби "напад" и стаде га вика и запомагање:

- Ај, људи, браћо, не дајте; убише Књаза из заседе... Ено и с јатаганцима... Јој, добога милог, искасапише светлог Књаза Михаила!...

Око њега се загомила свет. Жандарм га зграби за гуњић, потера у начелство и оптужи за "опорочавање власти". У чаршији се, срећом, десио и видовњаков кум, прота Захарије Захарић из Кремана. Чувши шта се догодило прота дотрча у начелство и с муком увери власт да је његов кум видовит човек, који све догађаје предвиђа унапред. Опомену власт да хитно известе министарство и Двор, да се спречи злочин; и с кума Митром врати се у Кремну. А сутрадан око 6 часова по подне, у оно исто време у које је јуче Митар сагледао догађај, он се истниски збио у Кошуњаку, код Београда!

Полиција је одмах позвала видивњака, и настала су нова саслушања, на којима су се открила много пророчанстава, многе ствари које је видовњак унапред предсказивао. С прва се сумњало да је и он био у завери, па полудео и открио је, а кад се утврдило тако нешто ново и необично, начелство је известило владу.

Кремански пророк је пуштен кући, и поново позиван. Потом је вођен "чак у Београд" и дуго саслушаван у Министарству унутрашњих дела. Најзад је и сам Кнез Милан захтевао да га види, и да му предскаже судбину. Тарабић се опирао и најзад, пошто је прорекао откиће телефона и ослобођење Ниша и нових области на југу Србије, видовњак је рекао Кнезу Милану да ће "Србију намучити, али ће је и краљевским венцем венчати." И да ће себи "матнури на главу круну краљевску, али ће бити зле руке и зле среће... Умреће у најбољем добу" и још у изгнанству. Јединац син ће га протерати из отаџбине!

- Баш тако!? - запрепасти се Драга.

- Тако кажу службена акта. Она су сад у министарству; наредите да вам се донесу.

- Молим вас, даље...

- Величанство, преклињем вас да ме разрешите - избаци Тодоровић, а чело му проби танка роса.

Краљица уздахну:

- Причајте, причајте! Шта вреди заваравати се. Ја ћу то већ ионако прочитати у актима.

Тодоровић се искашља и настави туђим гласом:

- Син му, јединац, биће још горе среће. Неће имати од срца порода и умреће млад, врло млад, неће напунити ни тридесет година!

За Бога, господине Тодоровићу, зар баш тако стоји, да неће напунити не тридесету?

- Величанство, ви сте ми заповедили да све казујем и да ништа не кријем.

На то ће Краљица удахнутим гласом:

- Казујте, казујте (даље), молим вас.

- ... С њим ће се угасити и његова срећа. То значи: угасиће се она свећа која се у његовом дому о Слави пали, то јест: изумреће његова лоза; неће више бити Обреновића.

Из Краљице, као да долази из суве каце, стиже жедан и мрачан глас:

Даље, даље!

Србијом ће завладати друга лоза (династија), али ни она неће бити дуговека. Изродиће се унутрашње борбе и крвљења, доћи ће метежи и међународни сукоби, и страна, туђинска, непријатељска сила завладаће Србијом и душмански ће притиснути род српски. И настаће тако страшна и несрећна времена, да ће живи, пролазећи поред гробова прекада својих, застајати и уздисати. "Отворите се гробови, да и ми живи у вас легнемо!... Благо вама што сте помрли, те бар совјим очима не гледате муке, буке и јаде наше!

- А после?

- Кад српски народ "престрада све оно што је Христос на крсту пострадао онда ће се из српског народа, из сиротнога дома и простога рода јавити човек који ће свој народ дићи, повести, ослободити и ујединити тако, да сви Срби буду заједно и да буду сами свој господари, како никад пре нису били. И онда ће настати тако миран и срећен живот... да ће људи, пролезећи поред гробова предака својих и узвикивати радосно:

"Устаните мртви да живимо".

Краљица је као скамењена седела у својој великој столици. Најзад "уздахну дубоко, врло дубоко и рече скоро шапатом:

- Страшно пророчаство!... Ужасно пророчанство!... Неће доживети ни тридесету годину!... А сад му је тек двадесет седма!... Значило би: једва још три године!... То било би ужасно, ужасно!... Свемогући Боже, је ли то могуће?!

Говорила је "испрекидано, тихо, промуклим, сломљеним гласом. Изгледало је као да говори сама себи , па онда наједаред клону... Смањи се и спаруши, спусти главу у шаке, и тако сломљена, скрушена" дуго је немила.

Кад је Краљица дигла главу, очи су јој биле пуне суза. И сам узбуђен, новинар је тражио ма какву реч утехе, које није било ниоткуд. Уместо ње, оте му се:

- Има још нешто, Величанство!... Једна ситница... Онај човек из народа што ће доћи да избави отаџбину опет ће бити по далекој вези од лозе Обреновића! Видовњак је рекао овако: "То ће бити као кад из сува, огорела пања избије млада, сочна шибљика. То ће бити од једне далеке, далеке жилице, која се чак тамо негде дубоко у земљи сачувала!

- Чула сам да то пророчанство и о мени говори, а ви о томе - ни речи?

- Колико ја знам ту се говори само како ће се Краљ оженити једном грађанком, Српкињом, и како ће она потпуно поделити његову судбину.

На то Краљица рашири рике и рече скоро кроз плач:

- Јао, Боже! Ја и не тражим ништа друго, но да с њим поделим све... све! Али, забога господине Тодоровићу, је ли могуће да је тај умоболник прорекао чак и како ће се Краљ оженити? То што нисмо знали до последњег часа и ми сами Краљ и ја - да један суманути Ужичанин види јасно пре три и по деценије?! Забога, је ли то могуће?!

Загрицну се и шакама покри лице...