"Ханибал анте портас"

"Кад мирис изиђе из пољског цвијећа,

кад милост изиђе из човјека, кад ријеке

изгубе своје здравље... ондакар ће наступити

највећи општи рат..."

То је она права, оригинална порука креманског визионара Митра Тарабића.

Опасна, злокобна, опомињујућа...

У њој он недвосмислено указује на тамну страну будућности човечанства, која, на жалост, својим саджајем, никога неће обрадовати. Пред нама је, изгледа, она будућност која очекује човека сутрашњице.

Рат! Велики, општи рат? Трећи светки рат? Кад ће наступити?

Шта ће се, у ствари, догађати у тим данима и годинама? Шта ће бити са човечанством пре тога? У коме ће се то свету живети?

Ако пажљиво анализирамо овај кратки опис Митровог виђења сутрашњице, видећемо да се по њему ради о будућим данима тоталне еколошке кризе, времену у коме треба да наступи ова катастрофа.

Он је довољно јасан када каже да ће несрећа по овај свет наступити "кад мирис изиђе из пољског цвијећа, кад ријеке изгубе свје здравље, ондакар ће настати највећи општи рат!"

Зар већ данас савремено човечанство није кренуло путем уништења свих цветова који још увек цветају, шума које још увак расту, живота река које још увек теку, уништења равнотеже коју је природа успостављала са човеком.

Замишљен над многим бесмислицама "стваралаштва" будућег "савременог" човека, над тим стваралаштвом лишеним хуманизма и добрих односа међу људима, забринут над кризом људских савести времена у коме он није живео, али ми живимо, сагледавајући пакао који је већ почео - на Земљи, он је знао да каже:

"Радиће људи, још свакојаких глупости, па ће мишљети да све знају и умију, а знати ништа неће...." И даље: "Нечастивог бити неће у њиовим душама, него нечега млого згорег од нечастивог. Они ће вјеровати да је сва њиова омама истина права, а ње у њиовијем главама бити неће..."

Савремено роботизовање човекове свакодневице је већ ту, на границама наших навика. Оно се полако устаљује у све наше инстиктивне, па чак и мисаоне радње.

Све је подређено неком "реду" опстанка у којем стагнирају све социјалне структуре читаве људске заједнице. Зар нисмо већ сви "коенфицирани", како на свом послу, тако и у својој "домаћој атмосфери". "Глупост је постала општа", како то рече Блох, "тако да је власт сувишна".

Дух је спутан навикама, подређеним берзанским и метеоролошким извештајима, неком сулидом борбом за друштвени престиж. Та борба води ка апсурду и суштинском удаљавању од саме наше природе! Постајемо сувише обузети собом да бисмо могли неговати љубав за оне који су око нас! Милости више нема у нама.

Чак и наши годишњи одмори пулсирају квазитуристичким, хотелијерским "удобностима", подређеним угоститељском "интернатском" редоследу: спавању, доручку, ручку, вечери... Ни у својим дуго очекиваним данима одмора нисмо у стању да се опустимо и приближимо сами себи!

Ходочашћа природи заменили смо компјутерским, програмираним путовањима у комфоран, удобан свет. Пасторала је умрла, а појавио се урлик електронике... Хедонија је заменила идилу... Квазиудобност милост.

Борба "за стандард" одвела нас је у обману самозадовољства и самог конфоризма. Имати још, имати више, сваки дан више, више од другог. Човек је остао без душе, а душа без човека!

Није ли то суштински део Тарабићеве поруке: "кад милост изиђе из човјека?"

Због свега тога, ова времена између нас и сутрашњице није тешко одредити!

Тарабићева друга порука у вези са оном стварношћу будућности садржана је у питању опстанка оних који вероватно буду живели после нас!

Она гласи:

"Они који будну побјегли и склонили се у три крстасте горе тамо ће наћи свој спас те ће пошље живјети у иљу и изовиљу, срећи и љубави, јербо рата више никад бити неће..."

И у овом случају кремански визионар нас упућује на идеју да јединство човека и природе представља императив опстанка оних који треба да живе и преживе будућу драму становништва наше планете.

"Биће и онијех предјела ђе ће жена од пањева мишљети да су људи те ће их јадне грлити и љубити".

Ова стравична визија будуће стварности, на жалост, не пружа никакву утеху нашем надању и веровању у светски мир. Дани и године који су пред нама, као и пред онима што буду дошли иза нас, показаће да ли ће се и овај део поруке Митра Тарабића обистинити са свом свирепошћу људске мржње, какву он наговештава...

"Удариће највећи и најбјешњи противу највећег и најбјешњег!"

Ту, у тој реченици садржан је револт самог Митра Тарабића на све будуће догађаје изазване људском глупошћу! Не без разлога овај скромни кремански сељак са призвуком горчине назива те зараћене силе - беснима!

Веома интересантна визија креманског видивњака Митра садржана је у обележавању једине мирне оазе, која треба да буде поштеђена свих разарања трећег светског сукоба.

Ево те његове поруке:

"Само једна земља на крају свијета, опасана великијем морима, великачка ко ова наша Јевропа, биће мирна и спокојна, брез недаћа и несреће... На њу ни преко ње ниједно тане неће пасти!"

То је готово сасвим прецизна географска одредница којом нас Тарабић упућује да без већих напора дођемо до закључка да се овде ради о далекој Аустралији, јер се о њој овај неписмени сељак потпуно јасно изразио као "земљи на крају свијета", што она према нашим данашњим поимањима даљине, на неки начин и јесте.