Убише књаза

Дведесет деветог маја 1868. године забележио је у Ужицу Митрово фрапатно виђење убиства кнеза Михаила Обреновића.

Митар се тог дана нашао у овом граду, неким својим послом. Варош је врвела од мноштва грађана, а нарочито сељака, јер је био пазарни дан. У друштву својих Креманаца и неколико пријатеља из села Биоске и Стапара, он се нађе на главном ужичком, варошком раскршћу, званом "Мегдан". Као и обично причали су и распитивали се који трговац даје највише воска, соли и шећера за његову вуну и јагњеће коже.

Без икаквог повода, Тарабић се издвоји од свог друштва, попевши се на сам врх једне купасте гомиле камења, која се ту налазила због поправке калдрме на главној чаршијској улици.

На врху постоја неколико тренутака без речи. Не изусти ни гласа, нити зачуђеним пријатељима објасни овај свој поступак.

Сви га зачуђено гледаху, кад он изненада, викну:

"Куку народе! Изгубисмо књаза! Ено, видим како се бори са животом!... Убише књаза! Убише књаза!"

Док је ово извикивао, око њега се окупи мноштво људи. Сви су се крстили и са стахом, немо загледали један у другог, верујући да је Митар полудео.

Прошло је десетак минута откако је он, непрестано, јадиковао за кнезом Михаилом, кад се на "Мегдану"" појави већа група пандура, коју га једва савлада и свезаног поведе у окружни затвор.

"Ама, шта вам је људи", бунио се Митар. "Шта то радите са мном? Зар не видите како нам душмани убијају књаза?!

За то време у Београду, Гарашанин је јурио у каруцима, од Књажевог конака у Топчидеру ка Народној скупштини у центру града, док је у ужичкој апсани, ни крив ни дужан, чамио Митар Тарабић.

Молио је апсанџије и кључаре варошког затвора да га пусте. Узалуд! Његова "кривица" била је само у томе што је из далеког Ужића својим очима сагледао кошутњачку трагедију, у којој је, на најсвирепији начин, убијен Кнез Михаило Обреновић, а млади књежев ађутант, Гарашанинив син, смртно рађен.

Објашњавао је пандурима да је, поред кнежевог ропца, чуо и вапаје неких жена и видео како гине једна од њих, али није имао ко да га слуша. Све је било узалудно. Митру, нико није ни веровао ни једну једину реч...

Тек ситрадан, када су га, у присуству окружног начелника, запитали откуда и како је са те даљине могао да у самом моменту масакра у Кошутњаку све то дозна, Митар им је одоговорио да се, одједном пред његовим очима указала јасна слика кнежеве погибије.

Ради утврђивања идентитета, полицијски пристав га је запитао - да ли је он Митар Тарабић, сељак из Кремана, за кога се већ зна да пророкује. Овај кремански визионар, огорчен због поступка ужичке пандурије, с презиром му одговори:

"Нијесам ја никакав пророк, него обичан раб божји Матија".

Због тога, др Радован Казимировић греши када, у свом делу "Тајанствене појаве у нашем народу - Креманско порочанство", наводи да овај догађај на ужичкој пијаци не треба приписивати Мирту Таравићу већ "неком" видовњаку Матији.

Врло је вероватно да се, приликом писања своје књиге, покојни др Казимировић ослонио на непотпуну архивску грађу бившег Ужичког окружја, те је немајући времена да се код проте Захарија детаљно распита о Тарабићима, нехотице, направио овај пропуст.

Казимировићева тврдња да ово пророчанство о погибији кнеза Михаила Обреновића не припада Милошу Тарабићу сасвим је логична, јер је Милош умро 1854. године, а поменути догађај у Ужицу збио се 1868. године. Међутим, он такође наводи да ова изненадна визија смрти српског владара не може бити приписана ни другом креманском прекогнистичару, Митру, за шта нема основа јер је Митара смрт затекла тек у претпоследњој години прошлог века.

Осим тога, др Казимировић није познавао нарави Милоша и Митра Тарабића. Сасвим је и разумљиво што је све то њему остало непознато. Наиме, др Казимировић није никада дуже живео међу људима ужичког краја, те му је, самим тим, недостајала могућност да их боље упозна. Он није знао да Ужичани могу да буду и инаџије, какав је у неким ситуацијама био Митар Тарабић.

Нарочито пред страним људима, према којима је увек био неповерљив, Митар је волео да се представља својим другим именом, добијеним "на водици", приликом рођења, пре самог крштења.

То име је било - Матија. И није никако чудо што се пред непознатим ужичким полицајцима, арогантним према њему, из "чистог ината" представио овим својим другим именом. Та Митрова особина није остала непозната нашем књижевнику Младену Ст. Ђуричићу, који се такође бавио проучавањем пророчанстава из Кремана.

У једном свом делу Ђуричић наводи да је Митар Тарабић волео да себе назива Матијом, својим именом из црквених књига крштених.