У кући проте Захарија као у домовини богочовека

"Петог априла 1915. године нарочито сам обишао уважену кућу проте Захарија Захарића из Кремана.

Та се кућа надалеко слави својим ретким гостопримством. Ко ти у њој још није био. 1920. год. њу је својом посетом удостојио и наш владар, пок. Краљ Александар.

То је стара чувена свештеничка кућа, из које је досада изашао осам (ускоро ће бири и девет) свештеника. Приликом моје посете било је три: Прота Зарија (+1918), синовац поп Радован (+1935) и унук поп Ђорђе (+1931. год.). Зато је кућа Захарића и чувена у свом ужичком крају по лепим традицијама.

Ја сам тада дошао из Чајетине. Предамном је била таласаста висораван ишарана разноврсним цвећем, нападајући моје груди мирисима. Јашући ишао сам са г. Маринком Дудићем, свештеником гостиљским (умро у Чајетини 12. окт. 1937. год.). Изнад нас су летели разноврсни лептири и шеве у вечноме цвркутању. Атмосфера је увек чиста и прозирна. Ванредан ваздух због велике боровине а нарочито после кише, препун је озона. Све ово скупа ствара извесне физикалне утицаје, који би се истински могли назвати чудотворним.

Природа је пресудна на човечији дух. Кад је Ренан хтео описан живот Исусов, прво је оитишао да види домовину Богочовека, да упозна њену мистику и да се саживи са њом.

То се да осетити и у Кремнима.

Овде се човек сроди са природом у оном борју, са шумом лишћа, са цвркутањем птичица и с оним што изражава драж Слободе...

Околина Кремана је као нека бескрајна башта ишарана четинара, који као да брује у вечном поветарцу једном непрекидном хармонијом, у којој све живи, све сија, све трепери радошћу и срећом. Хоризонт унаоколо испрекидан је на појединим местима Шарганом и Чиготом као огромним саксијама зимзелена и пред очима пружа бескрајне видике чак до Дурмитора и Авале... Прича се да су некад у Кремнима били летњи двори Немањића.

- Све нас ту опија...

Наша се душа у тим тренуцима топи у бескрај васионе далеко од свакодневних брига. Ти нас видици освежавају и лече... Кад се очи врате из плавих даљина, не знају где ће се пре уставити: на многобројним топовима, на чистим хладним изворима који освежавају стада и путнике. Ту се дише пуним плућима. Ту је права ваздушна бања. Сунце и чаробна околина утичу благотворно на нервни систем што сам опазио на здравом и дубоком сну.

Човек не зна које доба дана више чара, више крепи, више примамљује. Да ли јутро са својим росним буђењем, чија интензивност живота даје крила свему што живи. Да ли подне кад се сунчани зраци и вечити зефир отимају о првенство да би угодили живим створовима. Да ли повечерје, кад четинари, загрејани преко дана, почну еманирати своје мирисе и мешати их са разноврсним парфемом цвећа, кад борје маланхолично захуји док се последњи сунчани зраци туле у његовом грању, а стада се са свих страна упуте својим топовима уз ритмичко брујање звона док се месец појави као један велики фењер окачен о врх Чиготе (висока 1422 мет.).

Сва околна брда и таласасти повијарци су прави ђердан Кремана. Ту је зими снег до рамена. Ту је сочна трава, пуна шарена цвећа, која даје слику бескрајне простирке, уткане најлепшим бојама.

Одиста је цветна околина Кремана, са њеним таласастим суватима и мистериозним борјем, морала утицати и на креманске видовњаке, Милоша и Митра. Ту је чаробна моћ, која је у стању да човек не само освежи, већ је она, можда, највише и утицала на духове више способности ових видовњака...

Ту су и Ере, наши најдомишљатији брђани.

Кућа Захарића је на једном дивном и романтичном ћивуку; с леве стране пута Кремна - Ужице. Она је од чувене Шагран планине удаљена читав сат. Подигнута је насред пространог дворишта поред једне дивне зидане чесме кроз које широке бакарне цеви обилно протиче хладна, као суза бистра, планинска вода. Ова велика реткост, без сумње је много утицала на хигијенско стање протино и његове чељади која трчкара око тог дивног извора, на сред дворишта. Обилни млазеви хладне, кристалне воде просто куљају и жуборе и као да су у неком сталном планинском разговору са честитом старином, која по овом романтичном брду горе доле шеће... сав блажен од среће, коју му је Свевишњи доделио...

Ова природна ширина и романтичност, нарочито се допала и пок. краљу Александру...

Улазећи у Дом Захарића, мени је изгледало, као да улазим у дом каквог старозаветног патријарха. Ушавши у двориште јашући, у пратњи попа Маринка, ја сам одмах спазио великог осамдесетогодишњег старца, који је изашао испред куће да нас сачека. Његова потпуно седа брада изазива у мојој свести чудну слику старозаветног патријарха Аврама, какву обично виђамо на црквеном иконостасу...

Прва слика из наше народне Библије... Са највећим страхопоштовањем пришао сам одмах руци овог седог пастира, који је, иако нешто погурен, са радосним осмехом на лицу хтео својим гостима. Очи му беху плаве, а брада потпуно седа и дуга скоро до појаса...

После уобичајеног поздрава, ја и поп Маринко уђосмо у кућу његову.

Зарија Ф. Захарић рођен је марта месеца 1834. године. Њега је за свештеника хиротонисао ужички владика Нестор Максимовић. Тада му је било свега седамнаест година. Поповао је пуних шездесет и седам година: скоро читав век који ми једва дочекујемо.

Иако нема писмених података о години његовог рођења, ипак се зна да је то било 1834. год. по следећој епизоди, коју сам чуо од г. Аћима Стевовића, а затим и од пок. проте.

По налогу кнеза Милоша, војвода Лазар Мутап (јунак Другог устанка, сахрањен у манастиру Вујну), долазио је у Кремна и одатле гледао да са својим људима што више земље приграби од Турака, нарочито села ван Шаргана, па све до Дрине и Вишеграда.

Једног дана, таман дошао војвода Мутап кући Захарића, а оно носе дете са крштења. Тада је он даривао дете и сам својом руком бритвом на вратима урезао "Захарија". Тај се урез доскора мога читати. А то је било, као што се зна, 1834. год.

Прота Зарија постао је чувен исто као и Милош и Митар Тарабић, за чија пророчанства баш преко њега и знамо.

Велики Златиборац, прота Зарија био је јако омиљен у народу. Он је још 1869. године био изабран за народног посланика од тада је дуги низ година биран. За све време био је примеран пастир свога стада. За његов добар глас надалеко се знало. Био је велики Карађорђевац. У двор је пок. краљу Петру ишао без питања и оданде је увек добијао на дар "дворске цигарете"... И за време наше народне несреће њега краљ Петар није заборавио већ му је као тешко оболелом (1917-1918) из Солуна тајно и помоћ слао.

Велику љубав према њему је пок. краљ Петар свакако показивао због његове велике оданости према династији Карађорђевића, док је она још у изгнанству била.

Последњи мој састанак с њим беше 10. октобра 1915. год. Он је био и сувише дирљив: уочи саме наше пропасти... Ја сам се надао да ћу га видети и по свршетку страшног рата.

Нажалост, ово нисам дочекао, али сам, чувши за његвоу смрт веровао у наше скоро ослобођење, јер су неки говорили, да ће по речима пророка те године и доћи победа.

"Рат ће се завршити оне године - говорили су Ужичани на фронту - кад прота Зарија умре!"

У Солуну сам одмах сео и написао ове ретке... "25. фебруара 1918. год. тихо и нечујно изустио је своју племениту душу ретки служитељ Христовог олтара, стари и надалеко чувени прота кремански Зарија Захарић.

Његовом смрћу легао је у гроб и последњи могикан наших старих узор-свештеника. Свежи, тек побусани гроб његов налази се на Златибору на средокраћи између Шаргана и Поникава.

То ужичко мистериозно борје вечито ће мамити уморно путничко око, а свежи поветарац својим ћарлијањем вечито ће га својим мирисима кадити.

У дубоком хладу тамо ће мирно свој вечити санак боравити један од наших најузвишенијих свештеника.

Смрћу ове честите старине као да је сваљен некакав стародревни храст... Онолико, колико ми можда, нећемо ни живети, он је само поповао. Скоро седамдесет година служио је он смерно у олтару Господњем, предњачећи околини својој у свим врлинама и добрим делима.

Прота Зарија је заиста био персонификација свештеника, чији је пототип у историји нашој везан са именом Св. Саве. Он је као и прота Матија Ненадовић, још као дечко ( у 17. години) био хиротонисан за свештеника, али је благослов божји почивао на њему...

Својим ретким понашањем стекао је велико уважавање не само у ужичком крају, већ и код Срба с оне стране Дрине. Као утицајем човеку, на домаку Босне, њему су поверавани послови најделикатније природе. У Кремнима су се стицале наше највиђеније личности, не би ли га само видјеле и с њим разговарале. Пок. митрополит Михаило био му је не само друг, већ и најинтимнији пријатељ. Прота је код њега морао одседати кад је долазио у Београд; он би пак, сваког госта и намерника пред вратима дочекивао у кућу и частио до миле воље: пршутом, клековачом, добром препеченицом и свим оним што је ужичка и златиборска околина пружала.

Несрећне 1915. год. долазио сам и ја у кућу његову да чујем утеху у претешким данима који нас снађоше.

Горостасни џин са Шаргана, велики Златиборац, причао је лагано и смерно, али са узвишеношћу каквог пророка.Тада сам схватио да је тајанствена таласаста креманска околина, препуна борјем, које се на сунцу злати, пуна чара и милине, морала дати такве људе као што беху Зарија и његови видовити парохијани, Милош и Митар Тарабић.

Причајући ми за њина пророчанства, покојник је рекао да ће настати "славно вријеме", када ће се народ понова латити свога плуга и уживати у слободи.

Нажалост, њему није било суђено да и то дочека, али је у гроб ипак сишао са уверењем, да ће то време доћи..