Трећи светски рат

По Митру Тарабићу, супротности великих сила као што смо се упознали треба да услове избијање Трећег светског рата.

"Свијет ће бити раздвојен на два дијела ко ова посриједи пресјечена јабука... Та воћка више никада не море да будне цијела... Јавиће се неки трећи да својијем срцем зацијеле ову јабуку, али од њиове жеље и љубави вајде никакве вити неће".

Не треба занемарити чињеницу да у овој визији постоје и "трећи" у намери да спрече да не дође до потпуног расцепа ове "воћке", односно света.

Ко би тај "трећи" могао бити, ствар је непредвидивог политичког тренутка.

Али, више, много више препознавања будућих догађаја и личности има у следећем Митровом виђењу:

"Прије овога рата на пријестоље великачког царства народа преко бескрајне воде устоличиће се један чоек који будне и сељак и чауш.

Он више неће давати црвеном цару да се шири и да се богати, него ће ш њиме шиљбочити и препуцавати...

Ондакар ће наступити велики преокрет и више неће бити нако ко што је бивало под другијем царевима који су били на пријестољу ове царевине прије његовог доласка.

Тај нови цар узеће пушку, али неће пукнути на црвено царство него ће само шенлучити...

Шенлучиће и онај други, што ће касти, црвени цар.

Они књажеви које тај цар народа преко бескрајне воде будне изродио са својом царицом, биће љутог убојитог лица, жеравичијех очију, те ће они пушке опалити."

Није тешко у овој поруци препознати тренутак наше садашњости, под условом да смо у ранијим поглављима схватили, односно успели да одгонетнемо језик порука Милоша и Митра Тарабића.

Тако нам је сада потпуно јасно да су ова два прекогнистичара под појмом царевине подразумевали величину једне или више држава. Исти је случај и са именицом цар, под којом се подразумева одговарајући значај државника или боље речено владара вође једне нације.

Као друго намеће нам се питање:

Шта се у овој поруци подразумева кад се каже да ће "на пријестоље" велике "царевине" која се налази у једном делу наше планете "преко бескрајне воде", што ће рећи преко океана, доћи један човек који ће по својој професионалној делатности бити сељак и чауш?

Када смо пре неколико година анализирали поруку овог креманског прорицања дошли смо до закључка да се ту ради о Америци.

Да бисмо објаснили реч чауш морамо прићи посматрању неких старих обичаја народа ужичког краја.

Треба се због тога позабавити свадбарским свечаностима у којима, поред кума и старог свата, доминира личност чауша.

То је сват који обично јаше на искићеном коњу. На глави му је папирна, купаста капа, направљена од разних шарених хартија. У неким селима он носи и шарену прегачу, а о врату му висе две или више чутура. Готово увек му је за леђа приживена кошуља или пешкир. Он је на свадби једина маскирана личност. Његов задатак, баш због тога, није нимало лак. Пре свега, он мора да буде и прави "шеф протокола", односно овлашћени командант читаве параде. Сваком госту чауш додељује по неки коплимент. Дужан је да све сватове нуди ракијом из својих чутура. Младу, младожењу и њихове родитеље обасипа прегршћу напамет научених похвала, које су нејчешће у стиху, али са обавезном римом. Све у свему, његова улога на свадби има прави драмски значај.

У суштини, он је типична сценска личност не малог свадбеног аудиторијума. Дијапазон његове роле је веома сложен и широк, особито због тога што мора да реагује на сваку, па чак и на непредвиђену ситуацију.

Појавом на светској политичкој позорници америчког председника Доналда Трампа сазнали смо да је он, до усласка у политички живот, био грађевинар и телевизијски водитељ. Могли бисмо тврдити да су у његовој личности сједињене оне две загонетне именице из поруке креманске легенде. Јер, сељак представља веома просто занимање баш као и грађевинар, док именица чауш, у сваком случају, прецизно одређује појам "шоумена".

"Кад избије овај љути рат, тешко онијем војскама које будну узлећеле у небо, а благо онијем војницима који будну војевали по земљи и по води".

Из ове поруке произилази да ће главни окршаји будућег светског сукоба бити одиграни у ваздуху, док ће копнене снаге и морнарица бити ван домета тог ратног разарања.

"Људи који будну водили овај рат имаће своје учењаке и мудраце који ће измишљати свакојаку танад за своје топове.

Када опале, ондакар ће ова танад, ђе год будне пала, умијесто да убија замађијаће све живо, људе, војску и стоку.

Та мађија бацаће их у сан, те ће они нако замађијани спавати умијесто да војују, а пошље ће се вратити у своју памет".

"Ми у овом рату нећемо војевати, али ће се други бити преко нашијех глава.

У ваздуху изнад Пожеге с неба ће ужарени људи падати на земљу".

Сви су изгледи да је у овом делу поруке реч о некој новој, ако тако може да се каже, "хуманој" неутронској бомби, која ће такозвану живу силу уместо у смрт слати у извесно халуцинантно стање, а затим, у дубок незадржив сан.

Према овој поруци креманске легенде обе зараћене стране имаће своје "учењаке и мудраце", који ће, вероватно, измислити ове наговештене ракете, испуњене неким разорним, вероватно хемијскопсихолошким "набојем", чије дејство, што је најбитније, неће убијати.

О предвиђеној катастрофи над Пожешким пољем имамо сачуван запис проте Захарија:

"Враћао сам се са видовњаком Тарабићем са вашара у Пожези. На измаку Пожешког поља Митар се стаде освртати преко те простране равнице и загледати се у небо: Ја, мили Боже, куме прото, чудесних чуда што ће се десити! Видиш ли колико је ово Пожешко поље? Једнога дана биће пуно запаљених људи који ће буктати као луч и падати озго с неба!"

- Е, куме Матија - обрати се Захарије Митру његовим крштеним именом. - Сад ја видим да се заиста полудео! Што то бунцаш, море?! Откуд живи људи на небу па да озго падају запаљени.

- Нема их сад, куме прото, али ће их ускоро бити на небу више него тица. Летеће на лађама, с топовима...

- Будибогснама, куме Митре, прекрсти се! Пробуди се, море!

- Не спавам, куме, ни ноћу, не камоли сад у путу...

Види и добро упамти: ако не дочекаш ти куме прото, дочекаће бар неко твој. Погледај цело небо над овом нашом Пожегом гореће једнога дана као запаљено и озго падаће у пламену лађе и људи биће пуно поље изгорјелих као угљен!

- А ко ће се то тући у набу над Пожегом? И, с ким?

- Е, то је то, што је најчудноватије, куме: Нису Срби! Као да је Срба нестало у Србији, па неко други на њом... Побиће се куме прото, страшно Руси са Талијанима. Видим пуно то поље изгорјелих лађа спаљених крила, и живих људи у пламену, још више изгорјелих, па се куме, смањили као дјеца!

Прота скинуо читу и крсти се. И Митар скинуо ћелепуш (стара српска национална капа) па се и он крсти и молитва нешто.

Покри главу па ће уплашено:

- Упамти то, куме, и не казуј никоме. Не шали се! Да и тебе не прогласе лудаком. А кад ће то бити куме прото, не знам. НЕ ДА МИ СЕ ДА ВИДИМ!"

Последња порука која обухвата ово поглавље о Трећем светском рату садржи још и овај закључак:

"Пошље овог рата на пријестоље свијета доћи ће један племенит и добродушан риђи чоек.

Благо ономе који то доживи, јербо ће тај риђокоси свијем људима донијети срећу.

Он ће бити дуга вијека и владаће све до смрти своје од Бога дате...

За вријеме његово ни пошље њега ратова никада бити неће, али ће тамо у ко зна којем времену и вијеку за људе, због њиховијех глупости, наступити велико зло и омраза људска."