Сусрет на Морави
Догађај који ће обде бити описан збио се око 1870. године, у једном граду на Морави.
Млади кнез Милан Обреновић слушао је још за време намесничке владавине, док је био непунолетан, приче о "црном пророчанству", како су тада звали виђења кремански пророка.
Када је постао пунолетан, обрати се свом министру финансија Чедомиру Мијатовићу, човеку који је, насупрот другим кнежевим министрима, чврсто веровао у исходе казивања кремански пророка.
Заинтересован за судбину династије, он једога дана нареди свом министру да организује директан сусрет са пророком Митром Тарабићем, јер му је стриц Милош беше умро, има већ готово двадесет година.
Преко ужичког окружног начелства удесише да Митра Тарабића доведу кнезу, али да он не зна с ким ће разговарати. Рећи ће му да понесе катрана и луча колико год може, јер ће га у једном граду на Морави чекати један млади трговац који ту робу добро плаћа.
Од Златибора су, иначе, каравански путеви водили долином Мораве, па Митар није имао шта да посумља. Знао је да овим правцем иду све кириџије златиборског краја.
У том граду на Морави, чије се име није могло тачно утврдити, чекао је прерушени кнез Милан, окружен својим такође прерушеним помоћницима, "ортацима" у овом послу. За ову прилику кнез се чак и маскирао, како би сакрио своје младе године.
Милану Обреновићу, одличном "глумцу", није било тешко да се саживи са овом улогом од које је много очекивао.
Сусрет се одигао у једној засебној просторији неке кафане на периферији града, ближе караванском путу. Људи Чедомира Мијатовића су се потрудили да кафана буде празна.
Милан седе за сто, а остали се окупише око другог главног стола, за којим је требало да се изврши ова погодба. За Митра су сви били трговци лучем и катраном.
Пре него што ће позвати Митра у кафану, приђе му један од "трговаца" и рече.
- Дедер да видим твој луч. Има један што хоће да ти га откупи.
Митар је то и очекивао, и упутио се у кафану. Али, када се врата отворише, он не пође ка главном столу, већ ка ономе где је седео прерушени владар кнез Милан Обреновић.
Чим га угледа, Митар се до земље поклони.
- Шта нам се клањаш - повикаше "трговци".
- Не клањам се ја вама, већ се клањам кнезу Србије - одговори Митар без без двоумљења.
Када видеше шта би, сви се чудом зачудише, а Митар на то узврати:
- Господару, ја се чудим, како ови људи не виде да ти круна свијетли око главе?
Кнез га онда одмах позва за сто, а он одговори:
- Ђе ја могу за твој сто, господару, када сам ја обичан сељак, осим ако ти наређујеш?
- Ниси ти обичан човек, мој Тарабићу, кад си могао мене оваквог познати.
И тако, Митар седе за сто са владаром Србије тога времена. Лицем у лице, дим уз дим.
И поче разговор.
- Ти си прорекао убиство мога стрица Михаила. И заиста се тако и догодило?
- Јесам, господару!
- Хоћеш ли и мени рећи моју судбину?
- Немој господару, не ваља! Све ме друго питај, само о томе немој!
- Хоћу да ми кажеш!
- Немој господару, није добро!
- Оћу да ми кажеш!!
- Ако ми ти, господару, наређујеш, нека тако буде!
- Наређујем!
Митар му тада рече да ће се оженити лепом и младом женом, племенитог рода, и да ће с њом имати једно мушко дете.
Онда погледа на град и рече кнезу: - Одавде ћеш господару, са Нишом разговарати.
Кнез му одговори:
- Како ја са Нишом могу разговарати, када је Ниш у турској царевини?
Тада му Митар рече:
- Неће проћи ни неколико година, а ти ћеш на бијелом коњу ући у Ниш и ослободити све наше крајеве, ђе год српске куће буде било.
- Али ти, Митре, рече да ме црне ствари чекају?
- Рекох, господару!
И онда му рече да ће у својим најбољим годинама бити прогнан из Србије и да ће умријети у туђој земљи, а да Србију никада неће видети.. Умреће без жене са којом ће кратко време живети.
Када чу ове речи, Милан клону. Пред обичним сељаком из Кремана клону један крунисани владар који се у свим дотадашњим ситуацијама владао храбро и трезвено.
Да не буде преваре, кнежеви људи откупише Митру сав луч, а кнез га дарова дукатима. И тако се расташе. Митар се запути ка својим Кремнима, а кнез испуњен заиста, "црним пророчанством" крену пут престоног Београда.
Кнежев министар финансија који беше и уговорио овај сусрет, записао је тада све што је чуо. О свему томе издао је у Лондону 1916. године књигу "Успомене једног српског дипломате".