Судбинска пропаст Србије

Поруке креманских пророка увек су имале снажан одјек у Србији. Сетимо се, само, са каквим је страхопоштовањем краљица Драга саслушала пророчанство Митра Тарабића о судбини династије Обреновића.

У роману Младена Ст. Ђуричића "Ој Ужице, мали Цариграде", у коме говори о ратној позадини 1915. године, наилазимо на још једну потребу утицаја креманског пророчанства на ондашње јавно мњење.

"Послије силовитих провала и сломова, џиновски европски рат застане, предахне, па опет грозовито затресе Истоком или Западом. Морем и океаном већ одавно владају сумерански гусари, мучки и бездушно разбијају и проваљују, потапају или заробљавају све врсте бродова, путнике и робу, и језовитом рату извојевају ново и достојније име: СВЕТСКИ!

Својом новом тактиком митраљских чворова маршал Манкезен је уставио челичну мећаву Брусоловљевих милиона, највеће оружане силе коју је дотле свет видео!

Па опет застанак у ком су се припремали судари. Големи и стравични! Само српске победничке и двапут тешко поражене аустроугарске војске, које су целим србијанским Подрињем клале жене и децу и хришћанске цркве пуниле лешевима голоруких, једне према другима дремале су на пограничним рекама Дрини, Сави и Дунаву, и лечиле грозне ране, које једна другој зададоше страшним оружјем и још свирепијим тифусом и пегавцем.

Велесила Аусторугарска није се стидела да једнако моли и преклиње за помоћ свога савезника Немачку. Да је спасава! Част је била већ изгубљена за сва времена; сад је био у питању живот државе! И верни савезник цар Виљем ускоро идаде ратну објаву с витешком поруком:

"Храбрим Србима учинићу велику почаст, против њих ћу послати маршала Макензена."

Србија се упињала из петних жила живих и мртвих предака, и дању и ноћу, и крајем јула те, 1915. године успела је да мобилише 602.380 војника! И поред страшне изморености и крвављења у дотадашњим четворогодишњим ратним напорима, сабрала је највећу снагу своје историје.

Макензенова слава није задавала много бриге војводи Путнику, начелнику штаба Врховне команде, све док се није чуло да је Манкезен примио команду над свим балканским трупама условно, да се политички припреми Бугарска, да она, истовремено нападне Србију с леђа!

Велики немачки војник био је мудар тактичар - није хтео на несигурно. И војвода Путник је одамах, да своје владе, тражио да му осигура позадину од напада Бугарске.

У име владе Пашић је јавио Војводи да има гаранцију од Француске и Русије да нас Бугарске неће напасти. А кад је Апис преко Путника стао опомињати српску владу на стална вероломства Бугарске, Пашић је рекао Путнику: "Ми смо у добром друштву, које не смемо изневерити, јер то Бугари једва чекају: "да нас нападну с одобрењем Четворног споразума!"

Иако је раније намерно удаљен из Врховне команде и постављен на најодговорнију дужност једне, мада најмање армије, Апис, је одатле, не испуштајући никад главне конце обавештајне службе, до недавно вођене у Врховној команди, а пред тамо мутним изгледима опкољене Србије, једнако слао своје извештаје и мишљења Путнику, који се већ помало показивао и као главни и прави шеф "црне руке", тврдећи да Бугарска мобилише и да ће препадом напасти Србију с леђа, одвојити је од нових области и преполовити јој снагу. Помоћ Макензену да другу половину разбије својом страхотном артиљеријом, а остатке српске војске да зејднички натерају у непроходне гудуре Црне Горе и Албаније. На Голготу и војске, и народа који није смео чекати аусторугарске војне стрводере.

У народу су настале тешке смутње и зебње, веома сличне оним у августу 1813. године кад су Вожду покровитељи ломили и сломили врат. Зверства аустромађарских културника већ су била сва проказана и обелодањена дивним напорима професора Рајса, новинара Барбиса, Гастон Гравијеа и осталих побуђених пријатеља човечанства и човечности.

• Цела Србија стаде говорити само о томе...

У народу болно веровање. И жене и деца били су уверени да је Путник непобедив с двеју страна, и да ће пустити Немаце у Србију до Багрдана, а ту... А ту ће једне мрачке ноћи крикнути тема: "Сад напред децо, курјаци Србије". До зоре да ни један непријатељски топ не остане неуперен у леђа дотадашњих господара. Крилато напред!"... Ах, судбино проклета, зашто се то, већ сасвим јасно и готово, зашто се то ипак неће остварити?!

Требало би да и вечни Господ заплаче над Србијом, кад су Савезници тешко преварили мудрог Пашића, нагнали га да прихвати превару, а он, свесно и најтрагичније, преварио своју војску! Кад је Врховна команда и последњи пут вапила за допуштањем да груне преко границе, (Пашић је на време одобрио поседање бугарске границе), да разоружа Бугарску, а Савезнике стави пред свршен чин, кобно веран Савезу и људском моралу, Пашић је стегао срце да не препукне, и издао најстожу писмену заповест:

- Стрељајте војника који испали пушку на Бугаре!

Где је сад Апис? Да ли се и он повлачи пред судбином?

Савезници су поново јамчили за бугарску неутралност, а у Србији су и деца знала да их воде у превару. И влади Србије остаде још једно да допусти и друго објављивање КРЕМАНСКОГ ПРОРОЧАНСТВА о судбинској пропасти Србије, с којим опрезно похита у "Нишким новинама" др Радован Казимировић. И цела Србија стаде говорити само о томе, и мирити се унапред са најсвирепијом судбином коју је икад дочекао један народ, после Израиљевог бекства из Мисира.

Вечеринке омладине у вароши на Ђетињи с песмом и сузама, као да нису хтеле да помру, и да престану, иако се осећало, па и знало да се и ужичка војска спрема на за далеки покрет.

За Стару планину.

Посукљаше облаци са свију страна, па кише, кише... Сиве и прљаве, мутне и тешке, да унапријед покрију тешки злочин преварених Савезника! На свим странама се поново заустављао живот, чекала се смрт! И само су се још напето пратиле "Нишке новине", и час кад ће почети велика драма народа; стравичнија од свих у целој његовој историји! Предвидело се унапред све, све! Далеко правазиђене грозоте од оних са Брегалнице и колере па и од оних са великог ратишта у целом доњем Подрињу, прошле године.