Од Ужица на путу за Сарајево - Кремна. Одмах иза двадесетог километра подножје Таре која се пропиње са десне стране, пуна борова, а преко пута Рудинског потока, лево од пута који води ка Романији, мало брдско насеље израста из питоме долине.

Природа је остала иста као у Милошево и Митрово доба, само је голет преко пута куће Захарија Захарића пошумила војска.

Од протине куће ни камена на камену нема. Године 1943. када су Бугари палили ове крајеве, све је сагорело и порушено.

Нема ни оних старих сеоских кућа са доњим делом од камена, а горњим од дрвета обложеног са унутрашње и спољне стране стабљикама кукуруза, па облепљеног малтером, са крововима покривеним шидром, са оџаком на крову, изнад кога је - крст.

Некада је у кућу Захарића за писаћим столом била нека врста фотеље, за коју су сељаци чули да ју је прота звао "венецијански столац". Изгорела је са кућом, али преко пута на Рудинама креманским, изнад некадашњих Захарића кућа, у стени, постоји готово идентична фотеља од камена коју је природа извајала и коју народ зове "попова столица". Камена столица се некада лепо видела док голет није пошумљена, али она је и даље тамо иза младих борова, па је лепо, кад упече сунце, сести на њу и посматрати креманску долину. Испод камене фотеље протиче Рудински поток, па сељаци понекад седну да ту моче ноге. Уз поток мештани понекад баце ђубре да га вода однесе кад надође. Док смо седели једном на овој каменој фотељи угледасмо неки одбачени фрижидер па се сетисмо како се у протиној фамилији причало да је Митар једном рекао: "Доћи ће љета да ће се по свијем овим кућама хватати леденице."

А кад се крене уз Тару, чим Кремна зађе за око, скреће се у Тарабиће, мало село које су Тарабићи прославили. Од Митрове куће остао је само доњи део од камена, а горе је последњи Митров потомак подигао још једно одељење са терасом са које се види све што се може назвати Тарабићима. У њој - телефон, оно "сокоћало" као једина веза села са светом. То што је некада Митар говорио да ће човек измислити, сада стоји у кући већ измишљено. "Доћи ће време, када ће људи на далеко међу собом разговарати, један другог због даљине неће виђети, а разговор ће чути".

И ево, разговарали смо и чули смо се.

Остале куће - праве сеоске, планинске и опет од камена и дрвета, међу шљивама, дуњама и јабукама, уз понеко храстово и церово дрво, да има за бадњак. Овде је граница листопадне шуме, јер од последњих кућа, већ из дворишта, расту и борови, па мирис боровине ветар понекад спусти у село, да се помеша са димом из оџака и све замирише на завичај. С пролећа пробије мирис траве, с јесени сена и торова. Лети је овде увек ведро, облаци круже над другим селима, над Тарабићима их нема, над Тарабићима је отвор ка небу, за разговор са висионом.

У ведрим зимским ноћима опет је небо близу, и звезде су близу и много их је. И мисао о свемиру изгледа близу. Јутарње сунце прво огреје Тарабиће, а последњи зраци, предноћ, зађу за Тарабиће.

А земља? Ко зна какве све она тајне крије. Какав је њен хемијски састав?

Кремански камен спречава било какво снимање из ваздуха. Сателитске камере не могу ништа да региструју од одблеска који зрачи камен са ове земље, и то је феномен који не може да се објасни. Једном су на царини у Сежани цариници грешком отворили кофер неких димломатским кола и у њему запрепашћени, угледали комаде неког модроплавог камена. На упитни поглед цариника возач је одмах одговорио, да не би било инцидената, да је камен са ових брда понео у НАС - у у САД, тамо где се врше свемирска истраживања, да покушају да одгонетну тајну камена који је немогуће снимити.

И флора је овде чудна. Др Тодор Мисаиловић, човек из овог краја, каже да су војне екипе испитивале биљке у Тарабићима и пронашле чудесно много ендемног биља. И вода је чудесна. Овде су уз ивицу села извори "источне воде". Сељаци је тако зову, јер сунце кад огреје прво на њу обасја, па тек онда остали крај. Ко се ње напије пуца од здравља. Ко се њом окупа нема екцем по телу.

У Тарабиће и два околна села, у Милосављевићима и Бешлићима - у три села на три брега, нико није умро од рака. Коњска река, која тече испод Тарабића, названа је тим именом јер су болесни коњи, које су овде појили, одлазили излечени.

Овде људи не умиру од болести већ од дубоке старости.

- Сигурно, ко не познаје ово тле, причао нам је још др Мисаиловић - не може да схвати феномен Тарабића. Појаву небичних и видовитих људи. То је можда генетски преодређено, условљено начином живота, саставом земље, климом, здравом и лековитом водом пуном разних минерала и једном заиста чудном природом. Овде воде лече. Овде камење зрачи, а очи даље виде. Крај "богом благословен", говоре сељаци.

Деци која су дошла из Београда да се одморе па се, мало-мало жалила на слабе нерве, једна старија жена је казала: "Децо моја, да вас нисам родила па да ми то кажете, не бих ни знала да имам нерве."

Човекова веза са природом је заиста изражена. Човек ту осећа било природе и времена које долазе и које се спрема. Зато овде и постоје људи "ветровњаци" који осећају непогоде и најављују сељацима да склоне децу у куће и стоку у торове.

Др Мисаиловића и не чуди што код таквих људи постоји могућност прекогнације - предсказања.

- Човек реагује на природу. Природа утиче на њега и он узвратно на природу. Различита су биоритмичка струјања код разних људи. Набоји електричне струје и ваздуха ремете човеков биоритам. Ако је човеково поље тако поремећено постоји његова различита импулсивнот. Чак и могућност да "поквари" природу, узвратно.

И тако данас, сто година после проте Захарија Захарића, Митра и Милоша Тарабића, по Кремнима се прича и верује да овде људи имају могућност неких виђења који други људе немају - "шесто чуло", које се код неких испољи, код других не. Да нешто сазнају што други не могу, а да не знају како. Због тога су Милош и Митар проти Захарији на питање откуд "то" знају одговарали: "Тако нам је казато."

Треба доћи у Кремна, поседети мало с људима, заноћити, осванути, па размишљати мало о човековим ванчулним сазнањима.

Сва данашња сазнања, све данашње псеудоисторије, сва данашња мишљења, сва данашња "сигурна" знања, сигурна веровања - то је све сумњиво. Ми смо дубоко убеђени да ће брзо доћи време ренесансе свих тих знања.

А до тада, хајдемо у Кремна.

КРАЈ....