Снови у вили "Аспазија"

Прота Захарије је био нежан отац и необично је пазио своју најмлађу кћер Драгу. "Кад порасте, имаће ко о њој бринути", говорио би. А она је била девојка необичне лепоте, бистрог ума, са великим смислом за музику. Још као дете, са непуних пет година, научила је да чита и пише и од тада, кроз године, ни једна од бројних протиних књига није остала непрочитана с њене стране. Док су њена браћа била на школовању по разним културним центрима тадашње Србије и Војводине, Драга је остала са оцем у Кремнима, повремено одлазећи код старије сестре Ружице, удате у Ужице.

Уз помоћ свога оца Захарија брзо је научила руски језик, тако да је руске писце читала у оригиналу, кад год би дошла до таквих књига. Сама је научила и ноте, и на једној старој цитри, често је свирала дела познатих композитора тога времена. Њено музицирање достизало је, кажу, праву витруозност. У својој четрнаестој години самоиницијативно је почела да учи француски, и убрзо, овладала је још једним светским језиком, ту у једном теко рећи пустом селу под Таром.

Расла је у Кремнима, па је тако одлично знала и запамтила свог кума Митра Тарабића, за чија се казивања рано заинтересовала, па чак почела да поручава ове, као и разне друге "надчулне" појаве у народу овога краја....

Кад јој је било шеснаест година стиже једног дана у Кремна неким послом из Ужица један млади правник, рођени Београђанин. Био је то Димитрије Мита Карић. Видевши лепоту и интелигенцију најмлађе протине кћерке, одмах се заљубио у њу, а и она у њега.

После неколико дана у Кремнима би објављена званична веридба, док ће мало касније, велика свадба бити приређена у Ужицу.

За време Димитријевог службовања у граду на Ђетињи, млади брачни пар се често навраћао у Кремна. Тако је протин зет Карић, сада већ судија, имао прилику да чешће разговара са креманским пророком Митром Тарабићем, интересујући се, као и пре тога код свога таста, за остварење његових порука, како је то било и шта нас чека.

Није прошло дуго времена, а млади судија Карић је премештен у Београд. Као један од веома ретких интелектуалаца онога доба брзо је напредовао у служби, поставши члан Државног савета Краљевина Србије.

Из брака са својом младом невестом имао је два сина: Михаила-Микицу и Сретена-Срету. Дадиља његове деце била је веома вредна девојка, која се текође звала Драга.

За њу се зна да је рођена у драгачевском крају, у једном селу код верошице Гуче. Као једно од многобројне деце сиромашних родитеља, Драга се још у детњству упутила у "бели свет", трбухом за крухом. Тако се нашла у престоном Београду, дуго година радећи, из којег је избијала нека чудна благост, зрачење неког необјашњивог сјаја.

Кад се запослила код породице Карић дознала је да њена "газдарица" имењакиња Драга пати од честих мигрена. Једнога дана пришла је својој госпођи и рекла је да легне на отоман, да ће је она излечити од тих несносних болова. Тада је својим рукама благо прешла преко болесничке главе, све док болови нису потпуно исчезли, као да их никада није ни било. Није то трајало дуже од неколико минута. И, тако је то увек понављала кад би њену добру госпу заболела глава. Њеним сеансама присуствовали су понекад и бројни престонички лекари, пријатељи породице Карић. Али, никада нису могли да одгонетну у чему је њена моћ.

Драга је своје послодавце увек молила да никоме, сем овим лекарима, у које је имала неко чудно поверење, не казују о њеним исцељитељским способностима, које је искључиво примењивала у случају кад би се разболео неко од ближе фамилије Карић.

Тако је девојка Драга, живећи у породици Карић, временом постала прави њен члан.

Међутим, овај млади брачни пар ће ускоро задесити велика несрећа. Умреће им старији син Микица, а за непуне две године и млађи Срета. Не могавши више да рађа, млада госпођа Карић потпуно се окренула деци своје фамилије, својим синовцима, синовицама и сестричинама, а бивша дадиља, њена имењакиња Драга, и даље је остала у служби у њиховој породици.

У међувремену долази у Београд на студије Карићкин сестрић Јован, син њене старије сестре Ружице. За време студија он ће становати у овој породици. Као студент, прикључио се напредном социјалистичком покрету, под вођством свога земљака Димитрија Дила Туцовића. Са својом тетком Драгом водио је честе расправе, нарочито на тему атеизма. Никако се није слагао са својом тетком у оцени такозване "грађанке на престолу", бивше краљице Драге Обреновић, са којом је његова тетка, без обзира што је потицала из породице присталица Карађорђевића, била некада у великом пријатељству. Овим расправама често је присуствовала и њихова кућна помоћница Драга, која је Јована волела искреном љубављу, као да ми је рођена сестра.

Убрзо је дошло до Балканског, а затим и до Првог светског рата. Сестрић Јован, испраћен од тетке и тече Мите Карића, кренуо је да брани Отаџбину. Биће то један од 1300 каплара из Скопског ђачког батаљона. На позив војводе Мишића, као млад ђак, поднаредник, упућен је на фронт. На Церу је тешко рањен и пренесен у ваљевску болницу. Одатле са војском одступа кроз Албанију и као рањеник долази, на опоравак, на острво Крф. Тамо, на Крфу, затиче своју тетку Драгу и тега Миту. Заједно са њима, на овом острву, била је и кућна помоћница Драга, која је, као и они, прошла све страхоте албанске голготе.

Становали су у вили "Аспазија", која је била једна од мањих туристичких здања на овом острву, по којој су Савезници разместили бројне избеглице, које су се, заједно с војском, повлачиле преко Албаније.

Ту, на Крфу, у српској војној болници радила је протина кћерка Драга, као добровољна ратна болничарка, а с њом и њена имењакиња, кућна помоћница Драга..

Рано, још у сам освит зоре, пре него што пођу у болницу, њих две би обично, у вили, попиле по шољу турске кафе, попричале о тадашњим новостима са савезничких фронтова, а онда би кренуле према болници да обављају своју, нимало лаку, патриотску дужност.

У то време влада Краљевине Србије доноси одлуку да се сви омладинци, били рањени или не, упуте на даље школовање и опоравак у Француску и Енглеску. И тако, већ готово прездравелог Јована са осталим студентима и ђацима упућују у Француску.

Ускоро, у главну луку овог острва пристићи ће француски транспортни брод са ознакама Црвеног крста, како би прихватио, а после одвезао до Марсеља и на тло Француске искрцао српске избеглице и рањенике. Међу њима и оне омладинце који су по строгом владином наређењу путовали у Француску да наставе ратом ометено школовање.

На доку острвског пристаништа беше се искупило мноштво света, углавном родитеља, рођака и пријатеља оних који су сваког минута требало да се укрцају у овај француски путнички брод. На испраћају сестрића Јована нашли су се и његова тетка Драга и теча Мита Карић. С њима је била и њихова верна домаћица Драга, јер је међу путницима био и њен, још незванични вереник Јеврем који је овим бродом, као тежи рањеник, требало да путује у Француску, због компликованог хирушког захвата. Јеврем је по знимању био одличан београдски пекар, кога су ранили приликом одступања кроз Албанију.

Уместо да буду задовољни, сви су били обузети стрепњом, јер су немачке поморнице, такозвани сумарени, потапали све бродове на које су наилазили, без обзира да ли носе заштитни знак Црвеног крста.

Почело је тако укрцавање четири стотине путника. Међу њима је био и млади ђак, наредник Јован. Много их је на палуби, са које машу својим родитељима, рођацима и пријатељима. Једино Драга не може да види свога Јеврема-Јешу. Он је са тежим рањеницима смештен у унутрашњост брода.

Сирена најзад оглашава полазак, а са палубе и пристаништа одјекује громка, позната песма "Креће се лађа Француска".

Па ипак, све је у суштини тужно, мада, на први поглед, изгледа весело. Страх од подморница не силази са лица оних што путују и оних који их испраћају. Само ђаци - војници на палуби и око ње прегрштима комплимената неуморно обасипају лепе и шармантне француске добровољне болничарке и не помишљајући каква изненађења могу да донесу немирна мора.

Тек кад се брод изгуби иза хоризонта, бројни војници и грађани, који су присуствовали овом дирљивом испраћају, почели су да се разилазе.

Сутрадан, по доласку брода, веома замишљена и тужна девојка Драга обратила се својој госпођи, рекавши да је сањала чудан сан, да и не зна да ли га је стварно сањала, или је то све била нека врста предвиђања? На те речи Драга Карић пребледе, реавши да се и њој нешто слично догодило.

- Знаш, која госпоја - отпоче Драга да описује оно што је у сну видела - ова лађа коју смо јуче испратили и која је отпловила с нашим Јовом и мојим Јешом биће потопљена данас у пола дванаест пре подне.

Запрепашћење и страх Драге Карић у том часу достиже врхунац. И она је сањала исти сан, у коме јој је било речено да ће овај транспортни брод бити данас потопљен у исто време, које је поменула њена кућна помоћница.

- Али, не бој се госпоја, ни Јова ни мој Јешо, неће страдати. Јешу ће спасти матрози, а Јову крст.

- Откуд ти то знаш? - запитала је Карићка.

- Знам , јер ми је то саопштио један човек, који ми се у сну преставио као Матија, сељак из Кремана...

Кад чу да Драга помиње Матију, односно Митра Тарабића, Карићка рашири зенице, па сама, више за себе, полугласно рече:

- И мени се јавио исти човек!...

- Је ли то, моја госпоја, био прави сан?

- Не умем да ти то објасним. Чини ми се да све то нисам сањала, него да сам његову појаву доживела и очима и слухом.

- Да ли је теби, драга госпоја, тај исти човек казао да ти се јавља зато да се не плашиш и не проливаш сузе бадава, када буде дошла вест о потапању лађе?

- Јесте - потврди Карићка, а затим с нестрпљењем упита своју кућну помоћницу:

- Кажи ми како си дознала да ће брод бити потопљен данас у пола дванаест?

- Он, тај Матија, који ми се јавио, рече: "Дијете, ја не знам да гледам на сат, али погледај часовник на овом зиду. Е, кад сказаљке буду сутра на овом истом мјесту, лађа ће бити потопљена...?

- То је и мени казао.

- Госпоја, а је ли ти рекао како ће Јеша и Јова бити спашени?

- Исто онако ми је казао како си и ти од њега сазнала. Рече да ће твог Јешу спасити морнари, а нашег Јову крст. Не знам како Јована може спасити крст кад је он, Боже ми опрости, одавно с њим раскрстио?!

- То ни мени није јасно, осим да у самом мору не буде било каквог дрвеног крста те да се за њега не буде окачио?

И заиста, око пола дванаест, пре подне, кад велики болнички часовник са истим толиким бројем откуцаја најави време, њих две се сретоше у пролазу и само немо погледаше једна другу.

Дође и три часа поподне, а о броду, у болници, нико ништа не рече.

Тек око шест увече, кад су се са осталим санитетским особљем спремиле да пођу према својој вили, приметише како лекари, посташе некако неочекивано забринути, а по болници се створи неки чудан, злослутан метеж.

Зачу се и пригушени јецај неких добровољних болничарки као и дошаптавање међу рањеницма и болесницима. На самим излазним вратима њих две се сусретоше с младим резервним капетаном друге класе, доктором Вујићем. Тада им он тихо рече да је у управу болнице стигла вест о трагедији брода, којег су јуче заједно испратили, а кога је данас у пола дванаест пре подне, торпедовала непријатељска подморница.

Према овој вести, коју је саопштио др Вујић, нико од путника и посаде није спасен.

Две Драге само погледаше једна у другу и брзнуше у неиздржив плач.

Речи младога лекара да у овој катастрофи нема преживелих деловале су веома уверљиво, тако да оне речи из сна беху намах, потпуно потиснуте. Али, без обзира на све то, у њима, после неколико минута, поново заискри она нада саджана у индетичној поруци њиховог сна.

Те ноћи обе жене дуго су стајале пред зградом Српске врховне команде, са још стотинак окупљеник људи, јер се градом, сама од себе, пронела вест да има преживелих.

Међутим, нико од дежурних официра из Врховне команде, на жалост, није могао да потврди ову вест. Штавише, они су могли да потврде само ону прву депешу, која им је једино била на располагању.

Негде пред саму поноћ, један млад официр појави се на главном балкону обе зграде и саопшти присутнима да је из Команде савезничких поморским снагама јављено да је торпедовање француског брода преживело 68 од 400 путника. Истовремено, он прочита списак преживелих. То учини неколико пута. На том списку налазило се име и презиме Драгиног вереника Јеврема, али у том низу личних имена и породничких презимена није било Јовиног.

Међу породицама које су сазнале да су њихови мили и драги преживели потапање брода, настаде неописиво одушевљење. Радост озари многа лица, док лелек фамилија чијих имена није било у списку одјекну стравично у ноћи.

Међу њима је била и Драга Карић, дубоко ожалошћена за настрадалим сестрићем Јованом. Њена девојка Драга покуша да је утеши, подсетивши је на њихов заједнички сан, али чињенице о преживелим бродоломцима говориле су супротно.

Уморне од дзгог чекања, исцрпљене, нису могле да трену те ноћи. Тек, негде, пред сам освит зоре, Карићку обузе неки немиран дремеж, нека врста полусна.

У том полусну она се као за себе обрати свом мртвом куму Митру Тарабићу:

"Ех, мој куме Митре, што ме превари?"

- Затим, како јој се учини, утону у дубок, незадржив сан. У том сну се - како ће после испричати, појави он, њен кум Митар. Дуго је тако Митар благо посматрао Драгу, и после неког времена рече јој:

"Нисам ја тебе преварио моја Драгиња. Не љути се на мене, већ веруј свакој мојој ријечи. Истина је једно, а твоја туга је друго, а ја сам ти њу увијек спомињао. Упамти, крст га је спасио".

Овај сан полово оживи изгубљену наду и млада жена, донекле смирена, ујутро оде на посао у ратну војну болницу српске војске.

Око десет часова пре подне шеф лекара јој саопшти да је на портирници чекају супруг и резервни санитетски капетан прве класе др Ђоковић. Са зебњом, она похита ка мријемном одељењу, али те зебње одмах нестаде кад њих двојицу угледа послебно веселе, насмејане. Њен земљак, доктор Ђоковић, још с прага јој довикну:

- Јован је жив и здрав!

- Врховна команда добила је пре пола часа нанадни списак и међу том десеторицом преживелих је и наш Јова - рече јој добро расположени супруг.

Ту се, одједном, створи и њихова Драга, као и неколико пријатеља и познаника, па настаде мало славље.

Иначе, никоме од родбине преживелих није било јасно како су се њихови синови или рођаци спасли од ове несреће која их је задесила на далеком, отвореном мору. Нико, па ни сама Драга Карић није могла да одгонетне шта су значиле речи Митра Тарабића, који је предвидео да ће њеног сестрића Јована спасити крст.

У дугим вечерњим разоворима са својим супругом Димитријем Митом Карићем она је безброј пута покушавала да сазна и схвати прави значај те поруке свога кума Митра, која се односила на симбол крста, као знака спасења њеног сестрића Јове.

Узалудни су били сви њихови напори који су увек доводили до до истог закључка да је можда био у питању некакав повећи дрвени крст на који су се ови добровољци попели, те су тако, помоћу њега, плутали морем. Помисао на неку другу могућност спасења уз помоћ овог хришћанског симбола била је сасвим незамислива.

Дани су пролазили, а Карићи, изузев још једне званичне потврде Српске врховне команде никакву другу вест нису имали о спасењу бродоломника.

Најзад, после дванаест дана, из Кана у Нормандији стигло је дуго очекивано писмо. У том писму Јова је укратко јављао да је жив и здрав. Писао је да је смештен са осталим студентима у удобан паснион. У соби је са још једним колегом Французом, који је на Западном фронту изгубио руку. У једној краћој реченици јављао им је да се спасао помоћу крста и да од тада већ помало престаје да буде убеђени атеиста, као што је до овог бродолома био. Никакве друге детаље о том загонентном крсту није помињао, тако да је и даље остало непознато како се заправо спасао.

Тек после неколико месеци кад су Карићи са осталим избеглицама напустили Крф и били пребачени у Ницу одмах им је, у кратку посету, дошао Јован и о свом спасењу испричао следећу причу, пуну невероватних збивања:

"Чим смо се разместили по кабинама сви се размилесмо по палуби. Око нас су полетела јата анђела, што ће рећи лепих и шарматних Францускиња, припадница Кора добровољачких ратних болничарки. Један од свих анђелчића издвојио се и пошао према нашој групи, питајући на љупком француском језику ко од нас говори француски? Ми сви у глас одговарамо потврдно, али она се обрати мени и замоли ме да пођем за њом. Уђосмо у једну пространију кабину у којој су се налазила два писаћа стола. Заузевши место за једним, мене понуди да седнем за други сто. Затим ми рпужи један повећи списак, штампан ћирилицом, који је садржавао попис имена и презимена бродских путника за Крф. Рече ми да полако почнем да читам, како би га она прекуцала на својој латиничној машини, јер ћирилицу нити она, нити било ко други од посаде и особља војске на овом броду, није знао.

Ех, да знате каква је била. Прави анђео. Очи велике, паве, као да те само небо милује. Коса, такође плава. Мислиш да се златно класје расуло по њеној главици... Па струк са оним гибањем у пасу, као да није људски створ, него права випера. А груди, груди, а преко њих бела уштиркана кецеља. Око дугог тенког врата виси на златном ланцу златни крст. Глас, преко кога чух да се зове Доминика, није представљао обичан, човечији говор, већ песму праве шеве.

Све у свему, замолих ја Доминику да као "побожан" човек целивам онај крст на њеним грудима, а она ми, на тај мој предлог, одговори читавом бујицом пристојних, али бираних, прекорених речи.

Том приликом она ми саопшти да брз обзира да ли човек верује у нешто или не, треба да поштује светиње других људи. Ја се, право да вам кажем, прилично постидех овог њеног, благог прекора.

У ствари, највише сам се постидео од њеног отвореног става према мм атеизму, јер ми објасни да смо нас двоје веома слични, односно, на неки начин, и исти, пошто тврдоглаво припадамо својим убеђењима. У свету постоје само две религије, рече једна која фанатично верује у постојање Бога, и друга која такође фанатично не верује. За мене каза да припадам овим другим фанатицима. Затим ми је дуго говорила о историјској појави Христа и њиховој заслузи за распад робовласничког Римског царства.

Током разговора сазнао сам да је Доминика родом из Лиона и да тамо студира високу школу за васпитачице. На крају те наше полемичне сеансе, шарматно ми је прушила специјалну пропусницу за сутрашњу "Капетанску вечеру" са игранком, за који ми обећа да ће читав ред игара њеног нотеса бити попуњен мојим именом.

Сутрадан сам све до оног кобног часа провео са друговима на палуби. Дувао је јак ветар, али то нама ништа није сметало, или се мени само тако чинио, јер свака помисао на поновни сусрет са Домиником давала ми је незадржив животни елан. Али, негде око пола дванаест, пре подне, зачуо се прво потмуо, а затим веома снажан и јасан ехо неке велике експлозије. У први мах учинило нам се да се сама површина мора раздваја на два дела и да нас нека сила привлачи ка морском дну. После две, три секунде имали смо утисак да са тог дна узлећемо и да лебдимо на врху неког великог водостока. Затим се све умирило и прамац брода почео је да се криви и да се пење у висину.

Тада су се огласиле бродске алармне сирене и зачуле гласне команде маринских официра. У чамце за спасавање морнари су прво смештали теже рањенике. У два повећа чамца приступ су имале само жене с децом. Три француске добровољне болничарке стајале су поред ових чамаца све док и последње дете није било укрцано. За те три Францускиње није било места у овим француским чамцима.Све што су радиле, у том кобном моменту, чиниле су тако мирно и свесно, кад да неће, кроз неколико минута потонути зајено са овим бродом. Међу њима била је и Доминика.

Још и сада сећам се оног њеног плавог спокојног погледа. Чинило ми се да у њему видим бескрајни плави хоризонт који ми обећава сигурност загрљаја неке нове, мени непознате, вечности.

Тргао је ме глас једног нашег мајора, који је на штакама стајао усправно на палуби и оштро командовао: "Скачи у море и пливај што даље од брода!"

Била је то његова последња заповест.

Нашао сам се у таласима, а нисам знао да пливам.

Размахнуо сам се рукама и ногама, лево и десно, сли сам осетио да тонем. Смрт је била ту, у мени самом.

У једној секунди, као на биоскопском платну, сагледао сам цео свој живот. Видео сам мајку, деду Захарија, вас двоје, сестре, браћу, Ужице, Кремна, Београд, Скопље, планину Цер.

Тада сампочео да гутам воду и да се гушим. Одједном сам се сетио Доминике, њеног златног крста и њених благих речи о мом неверовању. И, као да њу и самог Бога молим за опроштај, одлучих да се прекрстим и да тако, после десет година некрштења, одем са овог света. Саставио сам три прста десне руке и ставио их на чело, изговоривши у себи: "Во имја Отца"...

Тада се десило чудо. Осетио сам да је нечија снажна руке ухватила и стегла за ту десну шаку, која се указала на површини мора. Та рука ме је некуд одвукла... Био сам спасен...

Нашао сам се на неком малом сплаву , брзину повезаном од великих бродских дрвених клупа, а човек који ме је спасао био француски војник - болничар.

Чим сам се мало прибрао завршио сам свој прекрст, викнувши разрагано: "и сина и свјетога Духа. Амин!"

Три бродоломника на малом сплаву гледали су ме чудно. Нико од њих није разумео ни једну мој реч. Сва тројица су били Французи. Али, ти људи су ме посматрали некако благо. Учинило ми се да се њихов поглед претвара у ону благост Доминикиних очију. Инстиктивно сам погледао према месту на којем ми се учинио да је и даље стајао наш торпедовани брод... Тамо, осим усковитланих морских таласа више ничега није било... У очају, почао сам да вичем: "Доминик...."

Око нас четворице био је само бескрај морског пространства и ништа више. Па ипак, био сам сигуран да ћу живети.

Негде, пред само вече, наишао је један енглески разарач. Почели смо гласно да дозивамо у помоћ. Приметили су нас. После неколико минута били смо у њиховом чамцу, а потом у топлим кабинама овог савезничког борда. Искрцали су нас у Тулону."

• А ко је била та Драга

У издању Српске књижевне задруге године 1990, а у едицији "Српски мемоари" изашла је књига генерала бивше Југословенске краљевске војске Панте Драшкића који на страни 74. и 75. описује пророчанство пешадијског потпоручника Љубише Поповића који је погинуо у Кумановској бици 1912. године.

У осврту на ово пророчанство генералу Панти Драшкићу поткрале су се извесне грешке. Наиме, он пише да је госпођа Драга Карић сестра преминулог Љубише Поповића, међутим ради се о његовој рођеној тетки, сестри његове мајке Руже, а у ствари о најмлађој ћерки Захарија Захарића.

Сам потпоручник Љубиша Поповић био је видовит, али преко порука Митра Тарабића који му се у неколико наврата пред Балкански рат 1912. године јављао у тренуцима и преносио Митрова превиђања будућности, посебно о судбини шире фамилије породице Захарића као и предсказивао будуће ратове који ће снаћи Србију.

Осим тога, важно је истаћи да покојни потпоручник Љубиша Поповић није био ни у каквој сродној вези са фамилијом Тарабић како то у фусноти наводи генерал Панта Драшкић, већ је као унук проте Захарија Захарића, са Тарабићима био везан кумством.

Карактеристично је да је Драга као неписмена жена у призивању духа потпоручника Поповића писала његовим изразито калиографским рукописом.

Такође је интересантно да су се сви Карађорђевићи интересовали за поруке Креманских пророка, као што, уосталом наводи и сам писац мемоара генерал Панта Дашкић.