Речи Милоша Тарабића

Једно од значајних пррпрочанстава првог креманског прекогнистичара је предвиђање животног краја чувеног Јована Мићића, рујанског (златиборског) сердара.

Овај велможа кнеза Милоша Обреновића рођен је у селу Мачкату, на средокраћи пута Ужица - Партизанске воде, које су данас постале познати туристички и спортски центар на планини Златибор.

Као непирикосновени господар овог подручја, сердар Мићић је за своје седиште одредио малу варошицу Чајетину, место под самим обронцима Златибора. Ту је саградио и неколико зграда, а међу њима и велику кућу са орјенталним доксатом, изрезбареним у источњачком стилу. Његов једини посао био је да слепо извршава све Милошеве наредбе. Кнез је био далеко од Чајетине, па су наредбе ретко кад стизале. Рујански сердар је тако радио шта је хтео.

Ретке кнежеве наредбе односиле су се на угушивање сваке самовоље која би се, евентуално, појавила код Турака, који су живели у оближњој ужичкој вароши и још увек господарили добро обезбеђеном тврђавом. Сердар је био познат по свом раскошном животу. Имао је најбоље коње, за које се причало да их нема у читавој Турској царевини. Уживао је у својим ћуповима пуним злата, па се и понашао као прави кнез. И у најмириније дане он је, без било каквог повода, слободно силазио у Ужице у пратњи својих четрдесет до зуба наоружаних и у венецијанску чоју одевених коњаника, пркосећи ужичким Турцима својом охолношћу, силином и богатством.

Чувши за пророковање Милоша Тарабића, које му због предвиђања пропасти династије Обреновића није било по вољи, сердар пошаљу у Кремна двојицу својих коњаника да овог видовњака стражарно спроведу у Чајетину и да га ту затворе.

После неколико дана тамновања, сердар изненада позва Милоша Тарабића на разговор, па га упита шта зна да му прорекне о његовој судбини.

- Ништа добро, Господару. Ти ћеш умијети од глади - одговори му Милош.

Да би омаловажио Тарабића, јер му је овај беше изрекао лоше пророчанство пред читавом његовом свитом, осиони велможа се стаде смејати, па му рече:

- Е, када си такав божији чоек и пророк, погледај доље у авлију! Видиш ли тамо ону суждребну кобилу?

- Видим - одоговори Милош.

- Дедер ми онда прореци какво ће ждријебе она ождријебити? Мушко, јал женско? Ако не погодиш, оде ти глава - запрети сердар.

- Господару, ова кобила ождребиће женско ждријебе, које ће имати краћу задњу десну ногу. Ако тако не буде, слободно ми скини главу.

Изненађен оваквом сигуношћу Милошевог одговора, Мићић нареди својим слугама да ову кобилу увију и распоре. Тако и учинише. И, када ждребе би извучено из њене утробе, сви угледаше женско младунче с краћом задњом десном ногом.

Сердар Јован Мићић, одједном пребледе. Из његовог погледа нестаде оне жеравице од које је све које би погледао хватао страх. У мах, он се претвори у скрушеног човека у чијим очима се појави неки дотад невиђени, покајнички поглед. Онда дрхватом руком извади десет дуката да дарује Милоша. Овај то одби да прими. Сердар га затим испрати до на крај варошице, непрестано га молећи да узме дукате да за њих купи највеће свеће и запали за његову сердарску душу.

Када је 1842. године дошао до династијске промене, Јован Мићић крену са својом гардом ка Крагујевцу да брани кнеза Милоша Обреновића. На том путу га ухвате, вежу и спроведу у Београд. Из Београда је, сав у оковима, спроведен у Гургусовачку кулу, у којој је умро од глади 27. децембра 1844. године.

Тамничарима који су га за време тешког заточења чували обећавао је "куле и градове" - шуме, воденице и куће, само за једну кору хлеба. Када је 1858. године кнез Милош Обреновић поново дошао на престо Србије, пролазећи кроз Гургусовац, данашњи Књажевац, одмах је пошао да посети гроб свог оданог пријатеља. Над његовим гробом кнез је заплакао, рекавши: "Еј, Мићићу, Мићићу!... Моје десно крило... Зар ти би таква зла судбина да овде оставиш своје кости, жељан хлеба и воде?..."

О догађају који се збио у Чајетини са сердаром Мићићем и кремански визионаром Тарабићем писао је познати културни научни радник, Златиборац, Љубиша Ђенић, објавивши у "Ужичком зборнику" за 1979. године до сада најисцрпнију студију о Мићићу, томе знаменитом човеку ужичког краја.

На крају те своје студије Ђенић наводи:

"У мају те исте године син сердарев, Јеврем, пренео је очеве кости из Гургусовца и сахранио их с десне стране код улаза у ариљску цркву, задужбину Немањића, коју је Мићић у своје време обновио. Гроб му се ту и данас налази под једном белом мермерном плочом, иписаним текстом од црвеног мермера, с планине Благаје, више Ариља, на којој пише: