Реч о далекој будућности

Визије Митра Тарабића досежу до далеке будућности, о којој је он своме куму, проти Захарију, изрекао низ следећих порука:

"Видиш куме, каде људски род пошље Општег рата (Трећи светски рат) стане да живи у миру и изобиљу, све ће то бити један грки привид људских заблуда, јербо ће млоги заборавити на Бога, па ће се клањати својој људској памети...

А знаш ли ти, куме, шта је људска памет према вољи и знању Божјем? То није ни једна кап воде у највеликачкијем мору!

Отићи ће човек и до другијех свјетова и тамо затећи празнину и пустош, али ће јопет сматрати да све боље зна, него ли, Боже прости, сам Бог.

Тамо сем мира Божијег ништа виђати неће, али ће срцем и душом осјетити сву Божију љепоту и снагу. Људи ће се колима возити и по мјесецу и по звјездама. Они ће тамо тражити други живот, али тамо живота ваког какав је у нас бити неће. Биће га, али они неће умјети да разумеју да је то живот накав какав јесте.

Онај који будне тамо ишо, а не будне, Боже прости, вјерово у Бога како приличи чоеку од части и поштења, тај када се будне вратијо ће рећи: "Еј, ви, људи, који Бога са сумњом помињете, пођите вамо ђе сам ја бијо, па ћете ондакар видјети шта је снага и ум Божији!"

Биће и онијех људи који неће хтјети да разумеју шта је то Божија моћ и количка је њена сила. Њима ће ти људи што будну походили мјесец и звјезде причати о ономе што будну тамо доживјели, е ће им рећи о тијем бескрајним и о тијем предјелима божанскијем, ђе нема никаквога краја и никаквога почетка, а ови ће други врћети главом и у то вјеровати неће док се сами горе не попну и ондакар дознају у коликачкој су залудној памети били.

Но, што се гођ више будне знало, мање ће се људи међу собом вољети и пазити. Настаће така омраза да ће им разна сокоћала бити преча од својијех најближих.

Чоек ће више вјеровати своме сокоћалу, него своме првом комшији...

Они који будну читали и писали разне књиге с нумерама сматраће се да највише знају. Ти људски мудраци ће све препустити овијем низовима те нако како им нумера рече, тако ће живјети и радити. Међу тијем мудрацима биће добријех и рчина. Они рчинасти чиниће разне зле марифетлуке. Троваће ваздух и воду и пуштати кијамете по морима сињим, ријекама и земљи, те ће људи нагло умирати од некаквијех болешчина. Они добри и мудри видјеће да сав тај њихов труд и аргатлук не вриједи ни по луле дувана и да води пропасти свјета, те ће умијесто нумерације потражити своју памет, за замишљајима. Када се стану више бавити замишљајима, биће ближи Божијој мудрости, али ће све доцкан бити, јербо ће они зли већ сву земљу упропастити и настаће прави помор. Ондакар ће људи бјежати из вароши у села и јопет тражити планине и три крстасте горе да тамо, у њима, дишу и пију воду. Они који будну побјегли спасиће себе и пород свој, али не сви и не задуго, јербо ће се појавити великачка глад. Хране ће бити по варошима и селима, али ће свуђе отрована бити. Млоги ће да ви јели и најели се трпати све у уста, те ће од тога одмах помријети. Онај који будне постио и испостио, тај ће остати жив јербо ће га Свети Дух чувати и биће ближи Богу.

У то вријеме помора, у руским далеким горама појавиће се млади човек по имену Мијајло. Имаће свијетло лице и сав лик ће му милостан бити. Људи ће му се чудити како корача небом, а он ће отићи до првог намастира (манастира, прим. аутор) и зазвонити на сва намастирска звона. Народу који се будне окупијо око њега ће казати:

"Заборавили сте ко сам и да нијесам умро, него жив отишо у небо."

А људи који га буду гледали ће рећи:

"Нијесмо, нијесмо, ти си свијети Арханђел Мијајло".

На те њиове ријечи он ће се благо насмијати, говорећи им:

"Разапели сте Богочовјека и Сина Божијег, а Бог вам је дао памет да њоме мислите и љубите све око вас. Постали сте звијери и човјекоубице! Нијесам дошао да вас ћерам да се плашите и са стравом вјерујете, већ сам међу вама да вас уразумим! Нема више богатог ни сиромаха, а ви се јопет мрзите, гложите и убијате. Заборавили сте на душу своју!"

Ондакар ће за Мијајлом поћи сви народи и земља ће постати права рајска башча. Храна ће изницати свуђе, и у ријекама, морима и шумама. Они, који се ондај роде живјеће срећно и дуговјечно да ће и заборавити када су се родили. Мијајло ће бивати свуђе, а понајвише у Цариграду, све док људи не проговоре једним језиком и једном вјером. Пошље ће јопет задовољан отићи у небо."

***

Када је реч о далекој будућности о којој је Митар говорио свом куму проти Захарију, онако како је њему "казато", тешко је дати временске одреднице те будућности. Кад Митар каже, наводећи речи свог Мијајла "Бог вам је дао памет да њоме мислите и љубите све око вас, а сте постали звијери и човјекоубице... ви се јопет мрзите, гложите и убијате", она се може преписати у овом садашњем времену, али и оном времену који је за нама, а можда и далекој будућности.

То време никада није ни престајало да постоји.