Реч о будућности породице Мољковић

Више од два столећа у Кремнима живи угледна фамилија Мољковић, која се овамо доселила из Херцеговине. Као по неком неписаном закону, у тој фамилији су се из генерације у генерацију, рађали људи и жене обичне бистрине. Неки од њих одлазили су у школе у далеке велике градове да би се, по завршетку школовања, поново вратили у ужички крај, у којем су представљали угледне људе, пре свега, на пољу политике и просвете.

Доласком из Херцеговине у Кремна, Мољковићи су се поред земљорадње бавили, углавном, трговином и угоститељством, уносећи у ове делатности савремени начин обраде земље, потпуно модерно угоститељско пословање и сасвим нови систем трговине.

И данас се памти надалеко чувена Мољковића кафана, велика грађевина "на два боја", која је имала одлике свих тадашњих градских хотела, али који су у оно време и у самим нашим градовима, изузев престоног Београда, били веома ретки.

Смештена на ондашњем главном путу Ужице-Сарајево, у самом административном центру Кремана, непосредно уз стару креманску школу и општину, Мољковића кафана располагала је са десетак чистих и уредно намештених двокреветних и једнокреветних соба. Сваки лежај у собама имао је мадрац. У овој кафани владао је беспрекоран ред, јер власници нису трпели било какве испаде пијаних гостију.

У дугим зимским вечерима када је за земљораднике престајао рад на њиви и пољу и настајао период вишемесечног одмора, често се из ове кафане чуло "поравно" певање омладине,али само "из тија", јер, како већ рекосмо, у Мољковића кафани није смело бити никаквих испада.

Гости ове кафане, која је, поред савремених угоститељских реквизита, поседовала и малу приручну библиотеку "да се нађе при руци писменим путницима и намерницима", били су многи угледни људи ондашњег времена. У вези са неким спорним ограничењима са Србијом у Мољковића кафани десет дана је боравио и сам анектор Босне и Херцеговине, генерал аустријске војске, Филиповић. Њен чест гост био је и српски генерал Павле Јуришић Штурм. Долазио је и председник српске владе Никола Христић, а затим један од његових наследника, Љубомир Каљевић. У њу је са својим оцем долазио и млади Милан Стојадиновић, који ће касније постати председник југословенске владе. Најчешћи њени гости били су млађи српски обавештајни официри Драгутин Димитријевић Апис и његов саборац и истомишљеник Владимир Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића. Осим тога, гост Мољковића кафане био је Љуба Давидовић, професор и познати политичар.

Коначним одласком Турака из Србије Мољквићи су се брзо обогатили, купујући турска имања, која, иначе нико од других Креманаца није хтео да купи, јер су раније власници, Турци, за веома скупе паре, уместо плодних ораница, нудили само неке ливаде и голети.

Међутим, бистри и учени чланови ове фамилије предвидели су да ће бројне ливаде дати загарантовану облину сточну испашу, неопходну за већи број крупне стоке, док ће голети са кратком, а и веома хранљивом травом бити бити основа за несметан узгој златиборског соја оваца, које ће увек дати доста млека, вуне и меса изузетног квалитета. Они су тако неке од купљених ливада убзо претворили у њиве, али само за онолико колико им је било потребно за довољну исхрану домаће чељади.

Увидевши да свој економски просперитет могу постићи директном трговином, Мољковићи су градским сточарским трговцима, ту у Кремнима, дакле, на лицу места - франкопродавац, продавали читаве џелепе крупне стоке, избегавајући сваки могући ризик транспорта. Тако су убрзо купили и кућу богатог турског бега, који се из Кремана одселио у Босну.

Та кућа се и данас налази у старом друштвеном административном центру Кремана и важи за једну од најоригиналнијих грађевина на територији западне Србије, те је као таква заштићена као ретки споменик архитектуре овога краја, јер се на њеном предњем делу уздиже, витким линијама изграђен, пространи чардак, који у самом ентеријеру поседује веома ретке особене елементе орјенталног стила.

Од чланова ове фамилије нарочитом вредноћом и прегалаштвом у раду истицали су се Милија и Давид Мољковић, који су тако рећи били вршњаци Митра Тарабића.

Посматрајући их како, без икаквог одмора, послују и дању и ноћу, Митар им је једног дана, у присуству проте Захарија, његовог сродника, рекао:

"Шта ви је људи?! Што не застанете малко те не одахнете. Залуд ви је свакако аргатовање и оволика земља, каде они што дођу иза вас неће више туј живјети."

А онда се обрати Милији:

"Чуј ме, Милија, то твоје огњиште ће се угасити само од себе. Куће ти неће изгоријети нити ће их каква ала срушити, али ће их твоји потомци напустити од своје воље... Отићи ће у велике вароши, да тамо раде и живе. Више ће вољети књигу, него сво ово твоје богатство.

Један који се будне вратијо неће туј живјети ни од стоке, нит од земље, већ од иметка својега знања којег у вароши будне стекао. Тај који се вратио биће чуван и виђен ђе год буде бијо. О њему ће се чути и у станијем замљама. Он ће неке заслуге имати. Какве, то ти садево не умијем рећи, јербо ми то јоште није казато."

Затим се загледа у Давида, па ће рећи:

"Ти, Давиде, слушај ме добро! Не гомилај оволику земљу. Доћи ће вријеме каде она ништа неће вријеђети и каде се хљеб неће замјесивати и пећи под црепуљом. Цијела Кремна ће куповати хљеб, а пара ће бити милија од боло које њиве и ливаде. Ко будне имао више пара, имаће више хљеба и с хљебом! Упамти што сам ти садево казо!"


  • И ово се пророчанство обистини од речи, до речи


Читав овај спис Тарабићевог пророчанства о породици Мољковић у потпуности се обистинио. Од речи до речи.

Милија Мољковић је иза себе оставио два сина и две кћери. Старији син Гвозден се оженио и стекао бројни пород. Готово сва његова деца завршила су разне школе и факултете те, по природи својих професионалних занимања, живе далеко од Кремана.

Млађи Милијин син Чедомир није се никада женио и пре 20-так година умро је у овом селу.

Две Милијине кћерке завршиле су учитељску школу, веома су угледни просветни радници и живе изван Кремана.

Од породице Давида Мољковића у Кремнима данас живи само његов потомак и имењак Давид са својом не тако бројном породицом, док је његов млађи брат Радован, запослен у Ужицу.

И тако је заиста, због љубави према књизи, ова фамилија некада толико везана за земљу и своје богатство, напустила Кремна, да би се само понекад, обично у летњим месецима, поново скупљала око старе Мојковића куће.