Пруга и пут: Ужице - Сарајево

У свом делу "Тајанствене појаве у нашем народу - Креманско пророчанство" др Радован Казимировић да је још 1903. године утврђивана траса пруге Ужице - Сарајево.

У том трасирању учестовали су инжињери и стручњаци ондашњег Министарства саобраћаја: Андра Станић, који ће касније постати министар саобраћаја, Ранисав Абрамовић, звани "Рашо Чикириз", касније помоћник министа саобраћаја, Филип Трифуновић, бивши министар Железнице, Васа Марковић, начелник министарства и виши инжињер истоименог министарства Нешко Смиљанић.

Они су тада често навраћали у увек гостопримљиви дом проте Захарија Захарића. Једног дана прота започе са њима разговор па им рече:

"Ви се каните да пругу спроведете преко оне ливаде, доље испод Ружића кућа. Баталите се тога посла, јербо пруга не море туда проћи... Она ће ићи преко Циганског падалишта и ту ће јој бити станица."

На питање присутних стручњака откуда му ова замисао о железничкој траси, прота Захарије им одговори:

"О тој пружној траси говорио ми је прије десетак година мој покојни кум Митар Тарабић. Он ми је то објаснио овијем ријечима:

- Видиш, куме Зарија, ово Циганско падалиште?!"

- Видим! - кажем му ја, а он ће на то рећи:

- Е, кроз то Циганско падалиште проћи ће гвоздени пут са гвозденим, огњеним колима, која ће увијек сама застајати на овом мјесту ђе су садево циганске черге.

Ја га на то запитах да ми нешто приже рече о том гвозденом путу и тим гвозденим, огњеним колима, јербо ми све то изгледаше некако невјеројатно, те ће ми Митар и на то одговорити:

- Не умијем ти куме ништа боље ни поближе рећи, него што сам ти садево казо! Али, знај, гвоздени пут ће туда ићи и људи ће њиме путовати. Све то није далеко, па ћеш и ти то, можда, доживјети. Ако не ти, ондакар ће доживјети они што будну живјели иза тебе.

Прота још додаде:

- Најпошље - рече Митар - и тај гвоздени пут ће бити уклоњен, а људи ће путовати безблатним, некалдрмисаним друмом. Све од Ужица до Сарајева, па и даље... По томе путу ће се сијати један црни камен, који неће имати ни почетка ни краја.

Још ми је и ово казивао:

- Проћи ће подоста година па ће се људи јопет сјетити гвозденом пута те ће испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и пута, већ људи од забаве и сербез одморишта и уживанције.

И ове речи Митра Тарабића потврдиће стварност.

А, све што се тиче изградње пруге Ужице-Сарајево, догађаји су текли овако:

• Прође и овуда "гвоздени пут"

Увидевши да би пут ових трачница, уколико би ишао преко поменуте трасе, изискивао накнадно бушење још два тунела као и обимне и скупе радове на изградњи мноштва усека и подзида, Комисија тадашњег министарства железница одлучила се за другу варијанту.

Нова снимања конфигурације терена креманског атара пружила су сасвим другу слику о повољнијој и јефтинијој реализацији ове пруге. Тако је нова траса, заиста, прошла онуда, оним путем којим је Митар Тарабић и предвидео да ће проћи. Тај пут је водио кроз Циганско падалиште, а бивша железничка станица била је тачно на оном месту на коме су се некада разапињала шаторска крила ромских черги.

Митар Тарабић је сасвим јеасно видео и уклањање те ускотрачне пруге, која је, као нерентабилна, укинута пре 20-так година. Уместо ње, баш онако, како је и он говорио о дугом црном камену, без почетка и краја, данас од Ужица до Сарајева вијуга асфалтни пут. Он, наравно, није могао да се тачно исрази о постојању компактне асфалтне масе, јер у оно време и на оном месту за њу није могло ни да се зна.

Прота је, дакле, имао све разлоге да буде сигуран, када је најеминентнијим стручњацима, окупљеним у његовом дому, говорио о траси пруге другачије него што су они првобитно мислили, наиме, да ће ова пруга проћи кроз Циганско падалиште, које је, изградњом железничке станице на том месту, постало административни и културни центар Кремана.

Говорећи још о овој прузи, Митар тако рече: "да ће проћи подоста година и да ће је људи јопет обновити, не путници ради потребе и пута, већ људи од забаве и сербез одморишта и уживанције".

Ову визију потврђује велики и најзначајнији туристички потенцијал Таре, а то је такозвана "Шарганска осмица".

Од старе железничке станице Ужице, пруга већ својим првим током према Вишеграду пролази кроз праве кањоне реке Ђетиње, пуне чудесно лепих сплавова ове бистре планинске воде. Затим се, полако, преко питореских предела села Стапара, Врутака и Биоске пење до креманског платоа, који опасују планина Тара, Златибор и Шарган.

Читав овај крај пун је зимзелених шума, пропланака и пространих сувати. Са просечном надморском висином од девесто метара, ова села веома су погодна за развој планинског туризма, и у летњим и у зимским месецима.

Док је стизала до бивше железничке станице Шарган - Витаси, траса ове пруге улазила је у чувени шаргански тунел, иза којег се пела до самог врха истоимене планине и бивше железничке постаје Јатаре, одакле се пружао величанствени поглед на мокрогорску котлину. Приликом спуштања према Мокрој Гори ова пруга је правила чувену "осмицу", која се у железничком грађевинарсту сматрала, а и данас се сматра, правим подвигом.

Толико је лепа та траса да ју је Митар "морао" видети обновљену.

Њеним током кроз кањоне реке Рзав, чије је литице готово додирују на путу ка Вишеграду, пролази бистра, сасвим првидна, чиста изворска вода која има неку необичну смарагдну боју, која се меша са пенушавом белином безбројних водопада, слапова и букова. Рзав и пруга вијугају удвоје према дринској ћуприји и њеној касаби. И чим изађе из својих клисура, ова река као да нагло појури ка рзавским бреговима, које ни Андрић није могао да не опише, све дотле док се, попут закукталог хата, у самом Вишеграду, не улије у Дрину и тако, својим ушћем, подели ову варош на два дела...