Прорицање смрти проти Захарију

Према причању самог проте Захарија и многих старијих Ужачана, Тарабић му је рекао следеће:

"У оној години у којој ће бити крај овог великачког свјетског помора (Првог светског рата, прим. аутор), ти ћеш куме умријети. Оба ова рата, онај каде смо ратовали само са Турцима и овај у коме је ратовао читав свијет, однијеће ти двоје унучади. Једно прије, а друго послије твоје смрти. Од твоје цијеле вамилије у том рату погинуће још четворо".

И ова визија Милоша Тарабића се, заиста, испунила:

У Балканском рату погинуо је јуначком смрћу протин унук, активни пешадијски поручник Љубиша Поповић, а после протине смрти, у сам освит слободе, у Ужицу, умрла је омиљена Захаријева унука, Јулија Кулић, свршени матурант Београдске учитељске школе. Од остале протине фамилије, у Првом светском рату погинули су: Мирко Поповић, професор Ужичке гимназије, Влајко Јеремић, свештеник, Коста Јеремић, свршени препарандиста, и Грујица Јеремић, студент права.

Интересанто је напоменути шта је својевремено о протиној смрти причао угледни ужички лекар др Иро Гутман, Бечлија, који је с аустријском војском, као млад санитетски резервни официр, дошао у Ужице у време Првог светског рата. Као једини лекар у овом крају, др Гутман нарочиту пажњу посвећивао је сузбијању ширења разних епидемија. На том послу нашао се у Кремнима, где је 1917. године лечио и самог проту Захарија, чије је срце готово сасвим било отказало. Као одличан кардиолог, др Иро Гутман свештенику Захарију давао је најбоље лекове и упућивао га како који лек да узима. Спријатељивши се с протом, овај велики хуманиста и лекар скоро сваки дан долазио је Захарића кућама, али протина болест никако није пролазила. Доктор Гутман је беспомоћно кршио руке, чудећи се што најбољи лекови европски и светски лекови проту Захарију уопште не помажу. Видевши да се због његове болести овај добри човек искрено жалости, прота му једног дана признаде - да и не узима те лекове, јер чврсто верује у пророчанство Милоша Тарабића, које му је казивало да ће се рат завршити у оној години у којој он буде умро, па је, ето, боље да њега нема него да оволики народ гине и умире.

Овај и други пример људског самопожртвовања потхранили су код доктора Ира Гутмана замисао да већ те, 1917. године напусти аустријску војску и удобан живот бечког лекара и да остане међу Србима, баш ту, у Ужицу, у коме ће га затећи и Други светски рат у чину санитетског потпуковника бивше југословенске војске. Као жртва нацизма, мученички ће завршити свој часни живот у једном од окупаторских логора.

Иначе, од почетка па све до краја Првог светског рата, ова легенда - да ће смрт проте Захарија Захарића наступити у последњој години ратовања - била је добро позната сваком сеоском и варошком домаћинству, па тако и војницима Ужичанима на Крфу, а касније и на Солунском фронту. Када би, преко Црвеног крста, до било ког војника или старешине Ужичке војске или јединица у којима су ратовали Ужичани дошло писмо из завичаја, сви су се живо интересовали за остварење Тарабићеве поруке, те би примаоци писма одмах запитали: "Ама, кажи ти нама, је ли умро прото Зарија?"

Једини који је био упоран у одбацивању сваке претпоставке о било каквом смислу Креманског пророчанства био је наш познати марксиста и првак Радничког покрета Душан Поповић. Тако је 1915. године, пред саму голготу Србије, у нишкој "Будућности" објавио сатирични приказ, као алузију на све текстове који су се бавили информисањем јавности о феномену предања из Кремана.

"Врло је тешко добити од Бога концесију за прорицање", писао је Поповић својим бритким стилом.

Иако у блиском сродству са протом Захаријем Захарићем, јер је његов рођени брат, професор Мирко Поповић, био ожењен унуком протине сестре, Видосавом, Душан се није устручавао да пред члановима ове угледне породице, у свакој прилици, ускочи у расправу. Доследношћу изразитог атеисте, оспоравао је сваку вредност визија креманских прекогнистичара.

Овакав његов став нарочито је нервирао протиног сестрића, ујака Поповићеве снахе, професора, а касније и сенатора Павла Вујића. Њихова последња расправа око Креманског пророчанства одиграла се у Драчу 1915. године, пред само укрцавање српске војске у савезничке бродове који су пловили према Крфу. Изнурен и изгладнео, Душан Поповић је, још од јуначке погибије свога најбољег друга Димитрија Дила Туцовић, пао у велику депресију, јавно жигошући рат, као најсвирепију људску трагедију.

- Шта се секираш, Душане - рече му, да га охрабри, Павле Вујић, тада резервни мајор српске војске. - Ми ћемо победити не брини!

- Не знам да ли, уопште, постоји таква катастрофа као што је рат и да ли у њему било која страна може да буде победник? одговори Душан. - Али, што се мене тиче, знам да Србију никада више нећу видети!

Поповић, заиста, Србију више није видео, јер је умро у Лондону 26. октобра 1918. године, где је и сахрањен поред самог Марксовог гроба.

Један упорни противник веровања у било какво предосећање и сам је подлегао том осећају краја свог сопстевог живота.