Прорицање смрти блиским људима

Митрово прорицање смрти појединим, њему блиским људима, као што је био случај са ужичким протом Миланом Ђурићем, није једино, када се зна да је он, као раније и Милош Татабић, то прорекао и проти Захарију Захарићу, који је умро 1918. године, у сам освит слободе.

Многи Ужичани, који су били у IV пешадијском пуку "Стефан Немања", као и другим јединицама у којима су ратовали Ужичани, знали су добро за ово пророчанство, јер је овај прекогнистичар, још у 19. веку, за време свога живота, рекао "да ће Србија изићи из трогодишњег мрака и рат бити завршен у оној години у којој прото Захарије буде умро..."

Ужичанка Љубица Чакаревић, удата контеса Де Сарно Сан Ђорђо, која је заједно, као комита, са војводом Луном, прошла кроз немачке, аустроугарске и бугарске линије и са Гоча дошла до наше војске на Солунском фронту, причала је:

"Кад год би неко од Ужичана, војника или официра, преко Међународног црвеног крста, добио од куће писмо, одмах би бивао запитан, да ли је прота Зарија умро.

Не само наши Ужичани, него војници из других јединица српске војске су нас, Ужичане, увек питали да ли је "крамански попа" још жив? Јер, и они су чврсто веровали у пророчанство Митра Тарабића да ће се овај рат завршити у оној години у којој дјед Захарије буде умро!"

Пре неколико година у разговору са Михаилом Захарићем, судијом и првобраниоцем из Београда, дознали смо како је Митар прорекао смрт протиних снаха, синова и кћери.

Прво је предвидео смрт његовог сина, младог свештеника Косте и његове младе попадије. Затим је прорекао смрт Јелице, суприге протиног сина Илије. За самог Илију рекао је да ће умрети у најбољим годинама. Казао му је да ће и друга Илијина жена одмах, чим буде родила женско дете, умрети. За проту је рекао да ће се сам старати о унуцима, све дотле, док их не оспособи за живот.

Све је тако и било.

У вези са овим Митровим казивањима треба напоменути да он пред протом никада није имао тајни. Сматрао је да оно што му је "казато" мора да саопшти своме куму, па било то за кума повољно или не.

Ову Митрову особину прота је необично ценио и стојички је подносио сваку поруку свога кума.

За протину најстарију кћерку Ружицу, Митар је рекао да ће од све његове деце најдуже живети и дочекати дубоку старост. Но, без обзира на њену лепу старост, много ће се напатити, јер ће јој двоје деце умрети, а једно погинути у рату од душманске руке.

И то се баш тако збило.

Захаријева најстарија кћерка Ружица, није имала лак живот. У Балканском рату погинуо је јуначком смрћу њен син, официр Љубиша. Одмах после тога рата умро јој је најстарији син свештеник Бранко. Последњих дана аустријске окупације, 1918. године, умрла је њена кћерка Јулија, свршени матурант Београдске учитељске школе. Једину утеху, али тек у својим старијим годинама, имала је у сину Јовану и срећно удатој кћерки Перуники, која ју је неговала све до смрти.

Ружица је умрла у осамдесет трећој години живота.

За протину најмлађу кћерку Драгу, Митар је рекао да ће јој живот бити "рајски". Чињеница је да је тако и било.

"Она ће и на двор често позивана бити", говорио је кремански видовњак, а "неће бити земље на свијету гдје њена нога неће крочити и науживати се свијех љепота и поштовања".

Удата за угледног правника, члана Државног савета, Димитрија Карића, Драга је стварно "рајски" живела, бивајући често са својим супругом по свим светским метрополапа, у чувеним бањама и на ривијерама.

"Само јој дан смрти неће бити лијеп", објашњавао је Тарабић, "мада ће и она доживјети дубоку старост". Изгубиће живот у некој запаљеној кући и неће моћи да доживи побједу руске војске, коју је толико жељела да види, него, ко што казах, а и мени је тако казато, у то ратно вријеме ће страдати у тој кући у којој се буде затекла"....

Исто тако убедљиво делују и речи Митра Тарабића о прорицању самог чина смрти протине најмлађе кћерке Драге. Ако тако може да се каже, она је, заиста, "ненамјерно" погинула у Другом светском рату у своме стану, приликом великог бомбардовања Ужица од стране Свезника, у јесен 1944. године.

Тарабић је једину утеху пружио проти Захарију у сагледавању будућности омиљеног протиног синовца креманског протејереја Радована и његове протинице Милице. За Радована је рекао да ће, додуше, бити последњи кремански поп у овој фамилији, али де ће срећно живети и доживети дубоку старост. Исто је прорекао и Радовановој супрузи рекавши да ће дуго живети окружена пажњом своје деце.

Свештеник Радован доживео је дубоку старост, а његова попадија Милица умрла је тек неколико година после завршетка Другог светског рата.