Прича о принцу Петру Карађорђевићу

Једно он најнеобичнијих предсказања Митра Тарабића било је оно после повратка проте Зарија у Кремна за време херцеговачке буне, кад је прорекао пут доласка на власт српског краља Петра Карађорђевића.

Ево како је то записао сам прота Захарије:

"Послије мог тајног бекства из Србије у Босну, за вријеме херцеговачке буне, каде ми је пријетила опасност хапшења, ја сам се, на неколико мјесеци прије објаве рата Турској, вратио својој кући у Кремна..."

На ово враћање проту је навело свечано, усмено обећање кнеза Милана Обреновића да може мирно да се врати своме дому и да му се никакво зло не сме догодити. Ово обећање саопштио му је једне ноћи у Вишеграду његов сродник Мољковић, који је једини од Креманаца знао где се он крије.

"Иначе, у то вријеме", бележи прота Захарије, "некако ко да бијаше усахнула свака пушчана ватра, која се из Херцеговине прошириваше на Санџак и на Босну. Та буна, о којој је писао читав свијет, полако сама од себе нестаде, а иза ње, у народу, осташе приче о јунаштву, а тамо где се пуцало, множтво свјежих, још непобусатих, гробова...

Уздајући се у књажево обећање, ја по дану, у повраћају, пређох Шарган, а свако ко ме виђе - људи, жене и дјеца, стадоше да вичу: "Живио!" "Живио!" Тако ме искитише разнијем драгуљима и дариваше многијем даровима, ко да сам Бог зна шта учинио. Код куће ме исто дочекаше пјесмом и свирком.

Ту се бијаху окупиле све моје комшије Ружићи, Ћирковићи, Врачарићи, а с њима бијаху и наши сродници Мољковићи, Миљко Милосављевић и од Биоштана још пуно Нешковића и Синђића. Међу овијем свијетом створи се и мој кум Митар Тарабић.

Ја, кад видјех како су ме вако лијепо дочекали, наредих мојој попадији и домаћим чељадима да отворе оно највеће буре с ракијом и на ражњу спреме дванајест најбољијех оваца и два јунете да, како образ налаже, угостим оволики свијет.

Око нашијех кућа се пјевало и играло све до саме зоре. Ја по своме обичају попих само двије ракије и нешто мало презалогајих те пред само јутро, јербо бијах уморан од пута, почех да се опраштам од оволиког народа.

Са свима се, понаособ, ижљувих, али примјетих да нема Митра. Запитах за њега, те ми рекоше да је доље код подрума. Тако сиђох да се и ш њим поздравим и зетекох га како нетремице гледа у оно моје највеће буре из кога се точила сва ова ракија. Кад му приђох, он ме издвоји мало у страну па ми, скоро у само уво, рече.

- Видиш ли, куме, ово твоје буре?

- Видим!

- Е тај који се буде крио у овом бурету носиће круну на глави.

- Добро, добро, Митре - одговорим му ја и, опрости Боже, мишљах да је пијан те на то, нако, из њега ракија говори.

Отада прође подоста времена и ја на те Митрове ријечи бијах потпуно заборавио. За то вријеме борављах и у Биограду по књажевом позиву те ми сам књаз, у поверењу, рече да хоће да ратује с Турцима.

Очекујући овај рат, мноме овлада нека стална забринутост и несаница. Тако би се ја у постељи, од дуга доба, преврћао час на једну, час на други страну. Једне ноћи зачух лајање наше пашчади. Нагнем се на прозор и по мјесечини угледам прилику човјека како прескаче моју ограду и крадимице прилази главној кући. Брзо навучем мантију и створим се у авлији.

• Тај који ће постати краљ би скривен у бурету

Кад ме виђе, он дигну обе руке увис, те пође слободним кораком према мени.

- Не бојте се, оче Зарија - рече непознати. - Неће вам се са моје стране догодити никакво зло. Само ми је потребна ваша помоћ.

Ја му приђем сасвијем близу и видим стаситог и крепког човјека са пушком пребаченом, у страну, преко леђа. Лице му лијепо, а змијасти црни бркови повијени благо на горе.

- Ко си да си, намјерниче - одговорим му ја. - Врата овога мога дома су увијек отворена... Само ако си човјек од части...

- Јесам - рече он. - Мој покојни бабо био је пријатељ вашег оца Филипа. У завјету ми је одставио да се увијек могу ослонити на ваш дом... Ви ме, изгледа, не познајете? - запита.

- Јок, али видим да си човјек од реда чим помињеш мога оца.

- Ја сам Петар, оче Зарија.

- Који Петар?

- Петар Мркоњић, односно Карађорђевић - пбјасни дошљак.

Ја, чим чух ове ријечи, сјетих се да сам неђе, у некијем њемачким новинама виђео његову слику, која га је приказивала као херцеговачког устаника те се, одиста, увјерен да је то принц Петар Карађорђевић.

У том са ове моје крушке скочи један млад, витак човјек, наоружан некаквом кратком пушком.

- Не брините, оче Зарија, то је мој ратни ађутант, ваш Ужичанин, одани Перо Голубовић.

- Ваше величанство - одговорим му ја, пољубивши га у руку.

- Од овога тренутка ова кућа је ваш дом.

Он ме чврсто загрли, а мени, саме од себе, сузе пођоше те се онако загљени, заједно са Голубовићем, упутисмо главној згради.

Сутрадан ми објасни да се из Херцеговине није могао пребацити у Црну Гору, а ни преко Дубровника, што ће рећи преко Аустрије, да било куда оде даље. Зато се одлучио да иде у Србију, да се овђе неко вријеме притаји, а одавде опет на Цетиње, иако су стране новине донјеле вијести како, послије пропасти херцеговачке буне, српски екс принц Петар Карађорђевић, под другим именом живи у Француској.

Што се тиче наше владе, сва та пандурија била је стално на опрезу, јер се сумњало да се Петар крије у Србији, како је, одиста, и било.

С његовим допуштањем обавијестио сам мога кума проту Милана Ђурића да је принц Петар код мене, па је кум Милан често долазио из Ужица на дуге разговоре с принцом. Он једнога дана обавијести да посигурно знаде, преко својих повјерљивих људи, да ће за неколико дана бити претреси у свим сумњивим креманским кућама, па и у мојој.

Тада ја стадох премишљати ђе да сакријем принца Петра.

У неко доба дође ми у памет Митрово казивање, те се сјетих онога мог бурета.

Брзо са чељадима смислим план те на доњем дијелу, тамо изнад славине, направим и засмолим у пречнику преграду, тако да лијепо може човјек да стане на њу.

Испред те преграде буре напуним са тридесет литара старе најбоље ракије.

Када су пандури, кроз три дана, пошли мојијем кућама преврнули су све ствари и бајонетима копали по вуни, шеници, кукурузу и јабукама.

Чим су сишли у подрум одврнули су славине на свијем бурадима, па чак и на онијем најмањем. И кад су видјели да из свих буради теку ракија и вино, тек тада су се умирили.

Ја сам их мирно и сталожено дочекао, те сам их чак послужио оном најстаријом ракијом, из оног бурета у коме је скривен принц Петар.

Од тога дана уврежило се у мени чврсто увјерење у оне Митрове ријечи да ће "онај који се будне скривао у овом бурету носити на својој глави круну краљевску".

Ништа ме није могло спријечити да вјерујем да ће тај који ће постати краљ бити принц Петар Карађорђевић.

Ступивши на престо Србије 1903. године Петар Први стално се интересовао за проту Захарија Захарића. Ово интересовање нарочито се изражавало током Првог светског рата, посебно због тога што се тих ратних година од 1914. до 1918. протино здравље знатно погоршало.

Вративши се у ослобођену земљу, стари краљ је сазнао да је прота Захарије умро. И сам озбиљно болестан, Петар Први није могао да лично обиђе протин гроб и тако ода пошту свом великом пријатељу. Зато је, у знак захвалности, послао у Кремна свог сина, тадашњег регента и престолонаследника Александра Карађорђевића да, у његово име, на гроб проте Захарија, положи ловоров венац.

Према сећању чланова ове многобројне фамилије, регент Александар је одлично знао за Тарабићево пророчанство, те се живо интересовао за све што је било везано за илегални боравак његовог оца у Кремнима.

Са посебном пажњом разгледао је протин подрум, сликавши оно буре које је спасло живот будућем краљу Србије, а касније и краљу краљевине СХС.