Поруке Митра Тарабића

Други кремански прекогнистичар био је Митар Тарабић, син рођеног Милошевог брата. Рођен је 1829. године, а живео је до 1899. године. Пуних седамдесет година. Као и његов стриц Милош, Митар је, такође, био неписмен, али се разликовао од свога стрица. Он није био особењак. Штавише, волео је да буде на сваком сабору, слави и осталим сеоским светковинама. Оженио се у својој осамнаестој години и имао је срећан пород. За разлику од Милоша, још од најраније младости је показивао више склоности за земљорадњу него за сточарство. Тако је цео свој живот провео на селу, ретко кад идући за овцама по Тари. Дуге зимске вечери проводио је на сеоским поселима у друштву млађих сељана.

О својим визијама будућности говорио је веома мало.

Почео је да прориче тек после навршене двадесете године, баш као и његов стриц Милош. Поверавао се једино своме куму Проти Захарију Захарићу, кога је необично волео и поштовао. Касније је отварао срце и пред осталим ученим људима овога краја, као што су били професор универзитета Аћим Стевовић, Миленко Турудић и ужички свештеници Гаврило Поповић и Милан Ђурић. Велико поверење имао је и у зета проте Захарија, Димитрија Миту Карића, члана Државног савета Краљевине Србије, касније и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Волео је за себе да каже да је обичан "божји раб Матија", јер је ово име добио на сам дан свог рођења, када су се још некрштена деца поливала "светом водицом".

У почетку, у својим прекогнистичким визијама чуо је само гласове, за које, попут Милоша, није умео да објасни ни како ни одакле долазе. Касније, њему се, наводно, увек, у поноћ, јављао и долазио његов умрли стриц Милош, који му је, још за живота, казао да ће му се приказивати и после смрти, и на њега пренети своје видовњачке способности.

На питање свога кума Захарија - откуд он све то зна, Митар би му одговарао. "Тако ми је казато."

Митар је својим визијама допуњавао оно што је већ изрекао његов стриц. Али, за разлику од Милошевог језик Митра Тарабића био је далеко изражајнији, а самим тим и прецизнији у опису будућих догађаја. Осим тога, живео је животом свог времена, као и прота Захарије, па га је било много лакше разумети него већ умрлог Милоша, чије су лексичке могућности биле спутане његовим некомуникативним начином живота.

А о том времену и ликовима Митра Тарабића и проте Захарија казује нам и један сачуван запис:

- Ти си, куме? - зачу се попадијих глас с оне стране врата.

- Седи, окрепи се. Дуга ти је пута ноћас.

- Сад ћу ја, куме - понови и прото његове речи, које Митар једва разабра, јер допираху кроз затворена врата протине собе, која за њега, Митра Тарабића, још и данас представља велику тајну, без обзира што се од давнина бејаше окумио са протом.

Није ни волео да у њој буде да својим кумом. Кад год би боравио у тој одаји, чинило му се да живот којим живи и није баш оно право битисање. Нека Бог опрости њему, обичном божјем рабу - Митру, али га некаква страва хваташе од мноштва укочених погледа светитеља, који су га с оних живописаних икона некако строго, а стално му се чињаше и прекорно "поглеђивали". А када би при том угледао проту Захарија како на белом папиру исписује читав низ кука и завијутака за која ће се сазнати да се зову - слова, и да се људи преко њих могу разумети, није се осећао на своме, нарочито не у том мноштву разних књига, са полица свих зидова које су испуњавале протину собу, највећу од свих одаја његове велике, нове куће.

Једино онда када му се "оно казиваше и приказиваше" и када би после "тога", чак са планине, или од своје куће, журио протином дому, да о томе што је "видео" и "чуо" обавести свога кума, слободније је улазио у ову собу, јер му се тада причињавалло да се некако и сам поистовећује са тим књигама и свецима, па чак и да надвисује све те књижурине и светитеље.

Али, ове вечери не беше такав случај, јер у овај дом закорачи по протином позиву. Због тога, када га кум позва унутра, приступи у собу, погнуте главе, не гледајући около себе, па више уплашено, него побожно, хитрим кораком, приђе проти и пољуви га у руку.

- Нека, нека, Митре - рече му кум Захарије - нијесам ја никакав светац, а данас, куме, и нема никаквог причеста да ме пољубиш у руку.

- Не замјери, ко велим духовно си лице, па неће бити згорег да ти приђем руци.

- Пусто то, Митре - одговори прота - духови су на небу, а људи на земљи.

- Добро, куме, како Бог и ти кажете - сагласи се Митар.

- Са овом работом не мијешај Бога, него само мене - узвикну прота!

Митар се прекрсти и заусти да каже своме куму, како је, од прилике, све у Божијој руци, али у том трену уђе протиница и позва их на вечеру. Прота као и да не чу овај позив, већ завршивши писмо стаде полугласно да га прочитава. Митар у другој одаји не хтеде да седне за трпезу без домаћиновог прекрста, већ некако скрушено стајаше поред ове совре.

Митар се разликовао од стрица Милоша не само по свом свакодневном начину живота, већ и по знатно прецизнијим виђењима будућих догађаја. Неке његове визије односе се на садржаје оних предвиђања о којима је говорио и сам Милош Тарабић.

Митар је о тим предвиђањима свога стрица говорио само онда када би осетио да те визије треба оживети појединим детаљима, који су настојали Милошевим визионарским казивањима. Његова реч о тим догађајима, у суштини, представља њихове шире аналитичко објашњење.

Главно обележје његовог прекогнистичарског опуса је сагледавање далеке будућности. У својим визијама он долази до краја садашње цивилизације. Митрове визије говоре о стварању неког новог савршенијег човека.

Његов језик је свеж, а на неким местима поетски метафоричан. Његове поруке су нијансиране, једва приметне. Из њих, кроз дидактички говор избија и неки револт и оптимизам. Али, све је подређено слици одређене будућности. Само је та дистанца негде неједнака. Кроз његове поруке проговара вапај над промашајима савременог и будућег човечанства. Та јадиковка је јача уколико је заблуда актера будућих догађаја израженија. Немоћан да измени ток неумитних дана који се гомилају испред његових година, Митар Тарабић често тугује над њима.

И док је први кремански визионар на својим скровитим местима доживљавао, поред гласа, и слику будућих збивања, Митар је све то сазнавао на далеко чуднији начин...