Оживљене легенде
Време незаустављиво тече својим токовима, ближи се неумиту свог бескрајног увирања. У том увиру остаје заборав, али и памћење. Памте се написане или исказане речи. Из столеће у столеће. Из године у годину, оне се полако претварају у смисао мита сопственог садржаја народног предања, како се у нас то лепше каже.
Колико у тим легендама има маште, колико истине то нико не може да зна. Жива легенда о феномену ове појаве и даље траје. Они, које је причају и преносе, често се љуте на нас, кажу да нисмо све исписали онако како је казано да је било или ће бити. Ми овом приликом додајемо нешто од тога што смо од њих чули, с напоменом да језик обих казивања, углавном, није следствен богатству оних оригиналних, метафоричких израза којима је обиловао аутентичан говор пророка. У легендама које су оживљене савремена лексика није више тако језгровита. Реч је огољена, прилагођена ововременом домету њене језичке комуникације. Ипак, ту и тамо, где се ове поруке обогаћују снагом садржаја, може се открити лепота особености оног говора каквим су се пре стотину и више година исказивали Милош и Митар Тарабић.
Доћи ће време кад неће бити ни брда, ни долова
Кренимо трагом ових, савремених описивача креманске легенде да бисмо испунили празан простор у коме, да данас, није забележена ниједна реч.
"Доћи ће време кад неће бити ни брда ни долова. Све ће се то заорати истим ралом и искосити исом косом. Ништа неће бити ни моје ни твоје него свачије и ничије! То време ће у неким књажевинама и царевинама трајати дуже, а негде краће. Неће бити ни орача, ни копача, ни косаца. Сви ће они у хладу уживати, а земља ће се окопавати. Они, из те ладовине, постаће варошани и тамо ће бирићетно живети. Али, само дотле, док тамо не буду изродили децу у унучиће. После ће престати сав тај берићетлук па ће се сви о свом јаду забавити."
Да ли је овде реч о прохујалој колективизацији села, која није мимоишла ни нашу земљу, или се све то казује као опомињући револт и ипмеатив истраживања узрочности наше садашње економске кризе? Колико ту, заиста, има праве поруке креманских видовњака тешко је утврдити,све зависи од тога када је та легенда настала и да ли су је као оригиналну поруку будућности надградио сопственом, често присутном, маштом.
Склони смо да поверујемо и у једну и у другу претпоставку, поготово што се не сме заборавити следећа порука ове оживљене легенде: "То време ће се у неким књажевинама и царевинама трајати дуже, а негде краће."
Та реченица нам много говори, јер је по својој синтаксичкој композицији блиска говорном оригиналу креманског мита. Практично, и у свом садржајном смислу, она је веома прецизна, узевши у обзир њено временско, географско и политичко одредиште.
Ако се посматра колективизација села у оквирима наших националних граница, онда се с правом може закључити да је тај експеримент кратко трајао. Међутим, када се посматра бивши Совјетски савез са другим зрмљама такозваног Источног блока може се недвосмислено константовати да је утопијска погубност, бар што се тиче ових "демократија", у овим нашим данима, тамо престала да постоји.
Смисао ове поруке, у односу на нас, веома је актуелан. Он указује на чињеницу рурализације наших већих градова која је изазвана приливом сеоског становништва.
Узрочност тих пресељења треба потражити баш у тој присилној колективизацији, праћеној репресивном елиминацијом и осиромашењем угледних сеоских домаћинстава. Таква политика ОКОПАВАЊА земље довела је до масовне апатије и безвољности опстанка, дотле вредних ратара, на свом праисконском тлу, а поремећај вредности рада и стваралаштва дубоко се одразио на читаву једну генерацију сеоског становништва, која је, како нам сама легенда каже, у урбаним срединама ИЗРОДИЛА ДЕЦУ И УНУКЕ. У односу на ту генерацију бегунаца сведоци смо њеног доскорашњег, временски прилично трјаног, БЕРИЋЕТЛУКА и садашњег економског колапса којим смо се СВИ О СВОМ ЈАДУ ЗАБАВИЛИ.
Док људи не умију очи ладном водом
Оживљавање друге легенде има призвук аутохтоног порекла.
У односу на претходну много је ближа некадашњем говорном ареалу народа ужичког краја. Самим тим она се више приближава изворним порукама поменутих видовњака, јер се скоро у потпуности исказује језиком њихових стварних порука.
Као таква она дословно гласи овако: "Неки лажни мудраци ће мишљети да су људи ко гођ челе. Свуђе на овијем и на другијем странама правиће млоге челињаке и тамо ђе има цвијетова и тако ђе је коров. Тијем мудрацима у памети неће бити да се од корова не попасује мед. Ћераће они људе у те челињаке па ће људи у њих унилазити и излазити, осокољени ко да су нешта бајаги учињели, а од те работе ништа бити неће. И у једнијем и у другијем челичњацима биће млого трудова те ће сво иће и пиће изјести и попити. Задуго ће то вријеме бити, све док се људи не нађу у једној здравој памети и не умију очи ладном водом. Пошље ће доћи други вакат и други адет и међу људе и мађу челињаке па ће сви добро живјети."
Мисао ове легенде је недвосмислена и апсолутно јасна. Њени симболи су прецизни и у свом значењу савршено осавремењени ближим и садашњим тренуцима нашег времена и нашег полувековог искуства.
Зар на ти ЧЕЛИЊАЦИ не подсећају на кобну судбину постојења низа наших индустријских објеката, тим пре, што смо те фабрике градили и тамо где им није било место. Зар нису ницале у КОРОВУ, тј. на лединама, стотина километара удаљене од свог неопходног сировинског изворишта? А градиле су се да би задовољиле мегаломанију разних политичких моћника.
Узалуд је трошена енергија и рад је сам производ увек био скупљи од свега што је у њега улагано. Ненаменско трошење новца, праћено корупцијом, довели су нас дотле да се "из суве дреновице више ништа не може исцедити". Они, који су сматрали да својим сулудим идејама људе могу претворити у ЧЕЛЕ, одавно нису међу нама. Превише је било ТРУДОВА да би се то могло остварити. Идеал самоуправљања је био још само једна заблуда више. То време суноврата, како нам легенда каже, заиста је дуго трајало, али је и прошло. Због тога поверујмо у оптимистичан крај ове поруке и радујмо се новим људима и новим временима, која су са нама и испред нас. Оперимо очи ЛАДНОМ ВОДОМ и погледајмо нашом истином!
Доћи ће време кад ће сви Срби стати под један барјак
Један од ових легенди, која се приписује порукама Милоша и Митра Тарабића, сасвим је једноставна. Садржана је у само једној реченици: "Доћи ће дан када ће сви Срби опет стати под један барјак."
Ова порука исказана је савременим говорним језиком. Чини се као да је могла да настане и у овом нашем времену. Међутим, то само на први поглед изгледа да је тако. Њен садржај има далеко дубљи смисао и значај. Корени њеног исказивања указују да је настала у неком другом времену које је претходило овим нашим данима. То је време Србије деветнаестог и прве половине двадесетог века. Време у коме су сви Срби стајали под једним барјаком, наравно, све до Другог светког рата, у коме су се раздвојили и стали под два различита барјака: један национални, а други интернационали и идеолошки. Један са петокраком, црвеном звездом, с други без ње.
Обратимо пажњу на наглашени времени прилог, садржан у речи: ОПЕТ! Ова временска одредница нам много говори. Штавише, она нам указује на релативно блиску прошлост у којој сви Срби нису стајали под једним знамењем.
Данашње жеље за националним јединством, за заборавом сваког зла које нас је делило, последица су распада бивше Југославије у којој је српски народ био територијално распарчан и под "туђом заставом", идеолошки затрован.
У борби за очување свог угроженог националног бића, "Срби опет стају један барјак"?