Митровска скупштина и пуцњи на Стјепана Радића
У својој књизи "Тајанствене појаве у нашем народу" (поднаслов: "Креманско пророчанство") објављеној у Београду 1941. године, на 513. страни аутор овога запаженог дела, др Радован Казимировић, описује своје разговоре са старим креманским протом Захаријем Захарићем, а касније и са протиним зетом, супругом Захаријеве најмлађе кћерке Драге, Димитијем Митом Карићем, чланом Државног савета бивше Краљевина СХС, који су му испричали једну од најинтересантнијих порука креманског прекогнистичара Митра Тарабића.
У тој поруци Митар је веома верно описао какво ће бити стање у народу, после Првог светског рата, поменувши како ће се Срби ујединити са својом северном браћом. - "У почетку ће се", казивао је овај кремански видивњак, "лијепо живјети, а пошље ће настати мрзија у народу".
Контекст ове његове поруке садржи фрапантно виђење будућности које се одоси на политичке догађаје измађу два светска рата. Тако је овај неписмени ужички сељак поменуо одржавање МИТРОВСКЕ СКУПШТИНЕ у Београду, у којој ће се нешто страшно десити.
"Пашће крв, мој куме Зарија, ни знаш зашто, нити крошто, ваљда због те мрзије међу људима?!
Реализација тога наговештеног догађаја текла је следећим редоследом:
- Једанаестог септембра 1927. године на територији бивше Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца одржани су општи, парламентарни избори за уставотворну скупштину.
- После избора први сазив новоизабраних посланика одржан је 26. октобра исте године.
- Прва званична, значи конститутивна, седница те скупштине одржана је 8. новембра 1927. године на дан православог светитеља Светога Димитрија, који се у народу зове популарним именом Митровдан.
- По том датуму ова скупштина добија назив - МИТОВСКА и са тим именом ушла је у историјске анале.
Страначки састав Митровске скупштине изгледао је овако:
Радикална странка, 505.735 гласова и 95 мандата;
Радикални дисиденти (пашићевци), 195.039 гласова и 17 мандата;
Демократска странка, 375.789 гласова и 61 мандат;
Самостални демократи, 202.127 гласова и 61 мандат;
Хрватска сељачка странка, 281.372 гласова и 61 мандат;
Земљорадничка странка, 146. 425 гласова и 9 мандата;
ЈМО (Југословенска муслиманска организација), 120.336 гласова и 18 мандата;
СЛС (Словеначка народна странка), 139.932 гласа и 9 мандата;
Хрватски блок 48.626 гласова и 2 мандата;
Социјалистичка партија, 23.474 гласова и 1 мандат;
Немачка странка, 5.141 гласова и 1 мандат;
Мађарска странка, 48.036 гласова и 6 мандата;
Протићевци, 33.348 гласова и ниједан мандат;
Независна радничка странка, 42.866 и ниједан мандат
и
Републиканци 5.907 гласова и ниједан мандат.
- За министра председника изабран је Веља Вукићевић. Иначе, овакав став Народне скупштине Краљевина СХС стално је изазивао кризу поменуте владе. Све наведене грађанске партије биле су у веома оштрим, међусобним сукобима. Чак су у сами радикали подељени на такозване младорадикалне (који, додуше имају већину) и на пашићевце, са не тако занемарљивим бројем гласова и мандата.
Резултати избора и сам састав Митровске скупштине довели су до стварања две страначке коалиције. Једну, коју чине Хрватска сељачка странка, на челу са Стјепаном Радићем и веома ојачана Самостална демократска странка, са Светозаром Прибићевићем. Други политички табор представљали су радикали Веље Вукићевића и Словеначка народна странка СЛС, доктора Антона Корошца.
Још пре избора за Митровску скупшину са обе стране два потпуно разједнињена политичка табора падају крупне речи увреда, које превазилазе до тада, колико толико, уобичајену пристојност политикантског критизерства.
Ове узајамне самооптужбе доживљавају кулминицију у самим скупштинским клупама. Из седнице у седницу "народни представници" постају све грлатији и безобразнији једни према другима, заборављајући нека најосновнија правила "лепих" парламентарних полемика. Но, без обзира на све те увредљиве изазове људи којима је народ поклонио своје поверење, нико није могао да наслути оно "најстрашније" шта ће земљи и народу донети сам ток догађаја фаталне шесте седнице Митровске скупштине.
Нико осим креманског видивњака Митра Тарабића није био у стању да искаже ту трагедију, то "страшно" збивање, које је он сагледао још за своја живота, а које се догодило двадесет девет година после његове смрти.
О тој Митровој опомени сведочи и стенографски запис једног загребачког новинара, који се и сам нашао у Скупштини тог кобног двадесет и првог јуна 1928. године:
"Београд 20. VI Сједницу народне скупштине отворио је Др Нинко Перић у 11 сати. Одмах, на почетку СД коалиција протестира што су радикалски посланици Томо Поповић, Пуниша Рачић, Јоцо Селић и другови пријетили да ће убити С. Радића.
На записник одговара најпре Пуцељ, а послије њега Косановић. Ту је дошло до првих објашњења. Поповић довикује министру грађевине Пери Марковићу:
- Немојте непрестано суфлирати, ви сте опструирали против рођене земље на Крфу.
- Није истина! - узвикује Пера Марковић.
- Док сте били у опозицији, стално сте говорили о записнику - приговара Прбићевић.
- Говорио сам само онда, када сам имао право - добацује Пера Марковић.
Долази до сукоба између демократског посланика Војводе Луна и радићевца. Луне пријети радићевцима и довикује им:
- Приђите мени, ако смијете!
Посланици из опозиције ругају му се:
- Охо, то је Чаруга, он пријети!
У дворани настаје бука. Предсједник пријети са ће прекинути сједницу, ако се посланици не умире.
После овога Прибићевић говори о записнику и протестира што његова изјава о Београдским конвенцијама није ушла у записник.
- Ја хоћу да констатирам - вели Прибићевић - наше становиште, наиме, да се конвенције не могу сада потврдити већ да морају опет доћи пред Народну скупштину. Ако се жели њихова ратификација, треба да се они раставе. Према томе, стојимо пред проблемом не само ратификације Нетунских конвенција, већ и Београдских конвенција.
После говора Прибићевића, узима ријеч посланик МДК Маштровић. Он протестира што у записник није ушло да су Тома Поповић и Пуниша Рачић рекли на јучерашњој сједници: "Овдје ће пасти главе, док не убијемо Стијепана Радића, неће бити мира." Свако од нас осјећа да се налазимо у тешкој атмосфери, у којој се пријети убојством и то оних који представљају најнапреднији и најбољи дио нашег народа, а то су Стјепан Радић и Светозар Прибићевић. Ја молим предсједика Народне скупштине, да томе стане на крај. Јер ако пусти маха стварању такве психозе, нека зна, да долази расуло ове државе, јер ако нас не буде у овој држави, биће расуло.
- Сви овако мисле као Пуниша Рачић - каже Пернар.
Настаје граја.
После овога узима ријеч Томо Поповић.
Томо Поповић: "Г. Стјепан Радић јучер на сједници Народне скупштине правио је примједбу на пословник и тражио прозивку, јер на овој страни није било посланика и он је позвао народне посланике да врше своју дужност и ја сам дошао овамо да вршим своју дужност народног посланика, а нисам дошао да гледам циркус у Народној скуштини. (Граја и протести Сељачко - демократске коалиције). Говори г. Стјепан Радић толико су бљутави да се са индигнацијом преко њих прелази. Стјепан Радић нема права да позива ниједног посланика да слуша његове бљутаве говоре. (Граја и протести Сељачко - демократске коалиције). Свачије паметне говоре с разлогом цијела Народна скупштина слуша, али луде говоре Стјепана Радића који пристоје једном кочијашу, са кочијашким вицевима, не мора Скупштина да слуша. (Сељачко - демократска коалиција лупа у клупе и огорчено протестира. Др Иван Пернар: "Безобразниче један!", Стипе Матијевић: "Ово је разбојничка шпиља!")
Предсједник Нинко Перић: "Опомињем г. Тому Поповића да употребљава пристојне ријечи. (Граја и протести Сељачко - демократске коалиције).
Томо Поповић: "Шта хоћете? Ја вас се не плашим! Ја ћу да вам кажем оно што мислим."
Др Иван Пернар: "Ти мислиш да си на Косову, а не у Народној скупшини!"
Томо Поповић: "Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вријеђањем, ја вам јамчим да ће његова глава пасти!"
Бурни, огорчени и жучни протести са лупањем у клупе од стране СД коалиције. Многи посланици СД коалиције прилазе предсједничком столу и протестирају.
Раде Бачинић: "Јесте ли чули, предсједниче, да ће њега глава пасти."
Др Иван Пернар: "То се не смије догађати у Скупштини! То је безобразлук!" Томо Поповић: "Ја вам, господо, то кажем и ја од тога не бјежим. Ја вам то јемчим."
Душан Бошковић: "Не бојимо се ми од вас!"
Огорчени и жучни протести са заглушном гајом од стране посланика СД коалиције.
Томо Поповић: "Зато неће бити кривац Србија, неће бити криви Срби, него ћете бити криви ви, који нисте дресирани. Срамота је да такви какви сте, да сте дошли у Народну скупштину?"
Граја и протести и лупа о клупе не престају код опозиције.
Предсједник Нинко Перић: "Молим господу за мир, да би се могао говорник чути".
Томо Поповић: "Ми смо дошли у разбојничку шпиљу, ми нисмо у парламенту!"
Предсједник Др Нинко Перић: "Ја не могу да чујем, кад вас тридесет лупа о клупе" (Граја, лупање о клупе и објашњења мењу посланицима не престају. Гласови код опозиције: Опомените говорника, да не провоцира!") Са каквим правом тражите да ја чујем, кад тридесет вац лупа о клупе? Молим мир, господо. (Граја и даље траје, посланици Сељачко-демократске коалиције лупају и клупе.) Ја, господо, не могу да чујем говорника, кад вас тридесет лупа о клупе.
Томо Поповић (наставља): "Г. Стјепан Радић је већину назвао стоком, а ја му кажем да је он са својим недресираним посланицима стока!" (Протести код опозиције и гласови: "Зар предсједник не чује шта говорник говори?!")
Предсједник Др Нинко Перић: "Ја, господо, не могу да чујем говорника, кад вас тридесет лупа о клупе, ништа нисам чуо, али ћу видјети, шта је тко од господе посланика казао, па ћу према томе и поступити; молим вас за мир, господо! (Граја и даље траје.) Прекидам седницу због нереда".
Предсједник др Нинко Перић: "Настављамо рад, господо. Молим господу да заузму своја места".
Ја сам, господо, био прекинуо сједницу Народне скупштине услијед велике граје и нереда, који је настао поводом говора господина Тома Поповића. Ја молим ову господу, народне посланике, да допусте предсједнику Народне скупштине да може мирно чути сваког говорника, а ја изјављујем да сам увијек готов према свакоме, без разлике да примјеним казну према пословнику. Али, умјесто да пустите предсједника Народне скупштине да чује шта говорник говори, ви упадате у ријеч тамо гдје ја нисам у стању апсолутно да чујем шта он говори. Дакле, овога пута ја сам био принуђен да усљед те велике граје прекинем сједницу. Видио сам из стенографских бележака да је г. Тома Поповић говорио пријетеће ријечи. Тако је заслужио да на њега примјеним казну према пословнику. Ја сам г. Поповића опоменуо још одмах, у почетку његовог говора, а сад понављам и кажњавам посланика г. Тому Поповића писменом опоменом".
Има ријег г. Пуниша Рачић: "Ја сам тражио ријеч да ставим примједбу на записник."
Предсједник др Нинко Перић: "На записник не можете ставити примједбу, јер је записник примљен, али ваше име је споменуто и можете на то да одговорите. Имате за то пет минута времена. (Гласови опозиције: "Кад је примљен записник?") Ви знате, господо, да се о записнику не гласа, него да се само стављају примједбе на записник. Ја кад сам исцрпио цијелу листу говорника, који су се јавили да ставе примједбу на записник и пошто није више било пријављених говорника ја сам објавио према пословнику, да је записник примљен. Према томе, не може више бити ријечи о примедбама на записник. Има ријечи г. Пуниша Рачића, ради личног обавијештења".
Пуниша Рачић: "Морам, господине предсједниче, изјавити моје жаљење, што констатујем да ме сметају, прије него што сам ма шта казао... (Св. Прибићевић: "Овдје се примјети убојством и то велим пред цијелим народом, да констатујем".) Господо, народни посланици, морам да изјавим своје жаљење, што господин предсједник одузима ријеч посланицима, који се револтирају на тако страшне псовке и што кажњавају и оне, који кажу без икакве увреде, да ће бранити своју част и не кажњавају оне, који псују посланике и руше углед парламента. Ја жалим, господине предсједниче, што ви са тога мјеста тако штитите нашу част. Друго, кад сам ја говорио овдје, била је сједница прекинута, била је обустављена, ми смо се свађали, псовке су падале са једне и са друге стране, али свечано изјављујемо, да ја, и кад сам био прост редов, никада се нисам служио псовкама и онда, природно је, да ја морам да се буним против ужасног псовања, које се чује овдје у нашем парламенту.
Кад су говорили посланици из опозиције, почев од г. Радића и г. Прибићевића, ја без обзира на то што припадам Радикалној странци, кад ми се свидјело, ја сам пљескао. Ако је неко говорио са стране владине већине па се мени то допало, и ако сам сматрао да је управу, ја сам му, разимје се, пљескао. Кад је г. Тома Поповић данас казао да не може да поднесе више овакве псовке, и кад је он дошао у овај дом да врши дужност као народни посланик и као частан човјек и кад је казао да он не може да дозволи да се народни посланици називају стоком, и изразима који руше парламент и нашу државу и кад сам се ја револтирао и казао да ће такве увреде прати својом крвљу, ја сам му пљескао, јер ми се допало такво држање Томе Поповића. (Др Пернар: "Аха, у том грму лежи зец!" Пуцељ: "Са таквим људима да сједимо овдје!", Граја и протести опозиције.) Кад бисмо ми, господо народни посланици, били једнога мешљења, једнаких погледа на државу и на друштво, и онда не бисмо морали имати разна гледишта, али, видите, господо, ми сви знамо због чега се разликујемо; али господо, оно што мене нарочито дира и као грађанина, и као посланика, и што ја не могу никако да гледам, то је систематско изазивање које се нама свима непрестано упућује.
И, господо, кад се то преко нас доноси у народ и кад се руши наш углед и пред нашим народом..." (Граја опозиције, Др Пернар: "Ово је дрскост, ово није достојно човјека!" - Граја.)
Предсједник др Нинко Перић: "Молим господо за мир. Дозволите, господо, да говорник доврши, а има кратко вријеме, само пет минута".
Пуниша Рачић: "Господо, откако сам се ја умјешао у људе, кад сам постао човјек (смјех), ја нисам никада у своме јавноме раду изгубио из вида ниједан моменат да чувам интересе српског народа, интересе своје отаџбине. Изјављујем пред свима вама да нигда српски интереси кад не пуцају пушке и топови нису више били доведени у опасност него сада... (граја). И, господо, као Србин и народни посланик, кад видим опасност према својој ницији и отаџбини, отворено кажем да ћу употријебити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства..." (Велика граја и протести опозиције.)
Јаков Јелашић: "Дакле, ми мирно морамо гледати како ви пљачкате".
Св. Прибићевић: "Хоћете ли да се у Лондону чују да се овдје пријети оружијем?"
Др Пернар: "Нека Еуропа чује, куд су Хрвати и Пречани дошли. Нека Еуропа то гује!" (Граја.)
Др Пернар: "Опљачкали сте бегове!"
Пуниша Рачић силази са говорнице: "Тражим, г. предсједниче, да га казните, или ћу ја да га казним. (Граја и бурни протести.) Ко год буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинуће! (Велика ларма.)
Предсједник Перић: "Прекидам сједницу!"
Сједница је настављена у 10 часова. Одмах се примјетила велика нервоза не само на лицима народних посланика, него и предсједника Скупштине и министра који су били присутни.
Послије говора г. Прибићевића настала је велика граја и лупа. Чују се изрази из гупе владиних посланика: "Опозиција спријечава рад!"
Опозициони посланици револтирани вичу: "Није истина, влада спријечава рад!"
Долази до ужасне лупе и нереда, те предсједник прекида сједницу.
Послије прекида добива ријеч Пуниша Рачић на лично објашњење.
Након већ описаног инцидента који се догодио у вријеме говора Пунише Рачића, у тренутку када је Рачић из клупа на сједници дошао за говорницу, машио се за џеп гдје му је стајао револвер и окренуо се предсјенику Др Перићу, изјавивши му:
"Ако ме ви не заштитите, сам ћу се заштитити!"
Настаје велика граја, а Пуниша Рачић, који тврди да га је Пернар увриједио, виче:
"Ко стане између мене и Пернара убићу га!"
У том моменту он је збиља потегао револвер. Министар Вујичић који сједи иза њега у министарској клупи хвата га за руку у накани да га спријечи да пуца. У истом моменту прискочи и Обрадовић, али Рачић, физички силно јак човјек, одгурне руку Обрадовића и страховити пуцањ из парабелума одјекнуо је у дворани. Први хитац погодио је Пернара и то један центиметар изнад срца. Пернар се у том тренутку срушио на клупу, посланик Гранђа скаче да заштити Стјепана Радића, Басаричек преко стенографског стола јури према Радићу. Пуниша Рчић пуца и даље са стоичком мирноћом, пошто је већ Басаричека ранио у слабине. Рачић затим погађа посланика Гранђу, који је штитио Стјепана Радића, и Гранђа пада погођен у руку. Чим је Гранђа пао, Радић је остао незаштићен у клупи, те Рачић испаљује и на њега хитац, који га погађа у трбух. Кад је видео то што се збило, Павле Радић скаче према Пуниши Рачићу. Рачић добацује нешто Павлу Радићу, изгледало је као да му каже: "Тебе сам тражио!" те метком (петим у револверу) погађа смртоносно Павла Радића и то један центиметар испод срца. Павле је одмах пао на земљу.
Након тога потрчало је неколико посланика љечника и прискочило у помоћ рањенима. Стјепан Радић ишао је неко вријеме до ходника сам, ту је посрнуо и срушио се, ту су га његови посланици првим аутом превезли у болницу. Министри који су били у клупама, од који су неки сагнули главе под клупе, као и већи део посланика остали су запањени, тако да је Пуниша Рачић, након крвавог дијела с револвером у руци изашао из Скупштине кроз министарска врата, односно министарску собу. У скупштинској дворани остали су лежати Павле Радић и Басаричек, док су рањеници изнесени напоље. Гранђа, кога је рана јако болила, лагано је стењао.
Басаричек је лежао између стола и првих посланичких купа. Одмах крај њега лешао је Павле Радић према малом излазу који дијели љувицу од деснице. Њега су посланици СДК изнијели у кола за спасавање, а последњи је изнешен Басаричек, код којег је љечник, који је дошао из болнице, могао да констатира само смрт. Павле Радић је лежао у дубокој несвијести, те је изнешен у амбулантна кола и одвежен у болницу, гдје је у 12 сати и 10 минута издахнуо.
Стјепан Радић је одмах, чим је пренешен у болницу, оперисан, те како љечници изјављују, његово стање није тешко и цријева му нису повређена. Једина је опасност с обзиром на његове године да ће овакву једну доста тешку повреду пребољети.
Светозар Прибићевић је сједио крај Радића и сваки час је чекао што ће се с њим догодити, јер се видјело да је Радић хтио и њега убити. Читав догађај трајао је највише једну минуту, јер су хиви слиједили у размаку од неколико секунди.
Сав блијед, Прибићевић је у пратњи неколико посланика отишао у сенаториј где је превежен Радић.
На све посланике СДК тако је страховито дјеловала ова ужасна драма да су изгледали као да су изгубили дар говора. Брзим корацима удаљавали су се из Скупштине.
На сједници Министарског савјета, која је одмах била одржана, био је присутан и управник града Београда г. Лазаревић.
У Београду, чим се раширила ова вијест, људи су знатижељно посматрали шта се догодило, јер у првом моменту нису могли схватити. Међутим, касније, почело се по Београду говорити, да ће сигурно бити диктатура, генералска влада, јер овај парламент, под овим увјетима, даље неће моћи да ради.
Жандари су одмах испразнили Скупштину, те су у њој остали само новинари. Након тога издана је наредба да ниједан новинар не смије са интерурбаном говорити, као ни депеше, ни шифроване ни обичне, слати. Једино се могло говорити, и то службено, из предсједништва владе.
Др Басаричек је изнешен из Скупштине у амбулантна кола гол, видјело се да нема у лицу ниједне капи крви, сав је био закрвављен и изломљен смртним грчевима, јер су му обје ране силно крвариле. Приликом његова изнашаја, чули су се гласови људи, који су около били у кулоарима: "Као политичар и новинар, он је био поштен човјек, штета што је страдао".
Др Басаричеку се више није могло помоћи. Он је у посљедним трзајима сав у локвама крви и изломљен смртним грчевима, већ издисао. У Скупшитни су одмах дошла амбулантна кола, која су преносила рањеника на кирушко одељење. Болничари су били веома пажљиви приликом преноса рањеника. Павле Радић кад су га носили отворио је очи и слабим самртничким гласом рекао:
"Лакше ме носите"!
Кола су одмах одјурила, у правцу опште државне болнице. У то су стигла у Скупштину и друга кола, па су тако сви рањеници убрзо превезени у болницу. Павле Радић је путем издахнуо.
Поподне су били припуштени у Скупштину само новинари и народни посланици. У тренутку кад је већ све у Скупштини било мирно појавила су се црна мртвачка болничка кола са бијелим крстом, јер је нетко био јавио да у Скупштини има још мртвих".
Други новинарски извештај загребачког дописника из Беобрада, гласи:
"Београд, 21. липња. Јучер је одржана сједница владе, на којој се расправљало о злочину, који је извршен над хрватским народним заступницима у Народној скупшитни са стране радикалног заступника Пунише Рачића. Што се на сједници говорило и што је закључено није познато. Послије сједнице објављен је из кабинета предсједника владе овај службени комуникеј:
"Иза незапамћеног догађаја у Народној скупштини сазвана је сједница Министарског вијећа и пошто је са дубоким жаљењем и осудом примљен извјештај о страховитом злочину посланика Пунише Рачића, влада је одлучила да се истрага преда суду. Једновремено је одлучено да се како сахрана ранама подлеглих посланика Басаричека и Павла Радића, тако и лијечење народних посланика Стјепана Радића, Пернара, Гранђе и Јелашића врши о држвном трошку, а Народна скупштина предложит ће се издржавање породица посланика који су погинули на дужности.
Влада је апелом листовима и расписом властима у земљи, препоручила да настоји да се догађаји злонамјерно не изврћу и експлоатирају и једноме личном злочину не дају размјере и тумечење на штету спокојства и угледа земље.
У име владе предсједник је изјавио жаљење породица и предсједништву клуба Сељачке странке. Иза сједнице, лично је одмах отишао у болницу министар здравља да обиђе рањене.
Влада у свом комуникеју спомиње и народног посланика г. Јелашића. Међутим, он није рањен. Према томе, ради се о заблуди.
Синоћ у пола седам поново је одржана сједница владе. На овој сједници се углавном расправљало о одјеку који је имао у хрватским земљама злочин извршен у Народној скупшини. Не зна се што је влада на овој седници закључила. Свакако послије сједнице министар просвјете Грол, на питање новинара, што је с оставком владе, одговорио је:
"Друго су ови догађаји, а друго је влада. Да је Давидовић тражио да демократски министри пондесу оставке, то би они учинили. Ако прилике буду захтијевале да дође до промјене владе, онда ће доћи."
Др Андрић, министар аграрне реформе, на питање новинара, да ли је влада донијела одлуку, да поднесе оставку, одговорио је:
"Није, брате".
Он је даље истакао, да се на сједници владе расправљало о одјеку злочина у хрватским земљама, те је рекао да је Министарство унутрашњих послова добило извештај да је у земљи свагдје зглавном мирно, осим у Загребу, гдје су биле веће демонстрације.
Др Корошец је након сједнице изјавио да нема ништа новог и тражио је од новинара, па пишу што помирљивије и са што више такта.
Међутим, сазнаје се да је влада углавном расправљала о томе које мјере да се подузму, да се у пречанским крајевима очува ред и мир. Тако је закључено да се у Заргебу приликом спровода хрватских заступника подузму све потребне мјере, да не би дошло до нереда.
Трећи новинарски извештај овог истог загребачког новинара, гласи:
"Београд, 21. липња. Јучер навечер клуб СДК (Сељачко-демократкса коалиција) одржао је сједницу са које је касније објављен овај комуникеј:
"Народни посланици др Секула Дрљевић, Већеслав Вилдер и Ступарић пошли су по налогу клуба министру унутрашњих послова, доктору Корошецу, да траже да новинама допусти точно приказивање данашњих догађаја у Народној скупштини. Послије посјете код доктора Корошеца, народни посланик Дрљевић извјестио је о томе слиједеће:
"На врху степеница срели смо се да министром унутрашњих дјела доктором Корошцем и саоштили му да долазимо у име клуба. Да би нас могао примити, ми смо отишли у његов кабинет. Тек што смо почели разговарати, појавио се из собе шеф кабинета, народни заступник Бојовић. Он је рекао:
"Господине министре, овдје је мој братић Пуниша Рачић, коме се десила велика несрећа, па вас молим да га примите".
Др Корошец је погледао у нас, па је проговорио:
"Извините господине, ја га не могу примити".
"Али молим вас господине министре", одговорио је Бојовић, "он је народни посланик. Дошао је да се преда."
Министар је одговорио: "Извините, ја нисам извршни орган, не могу га примити. Нека се преда жандару који је ту."
Корошец је на то погледао нас тројицу, да види по нама што мислимо. Ми смо га посматрали. Он је закључио по нашим погледима да је страшно оно што Бојовић тврди. Опет је рекао нека се преда жандармима. На то је ушао шеф кабинета, а Др Корошец му је рекао: "Нађите два жандара и нека Пунишу Рачића воде у Управу града Београда."
Шеф кабинета отишао је да изврши тај налог. Ми смо били у разговору, кад се шеф кабинета повратио. Др Корошец га је запитао:
"Јесте ли извршили?"
Он је одговорио: "Јесте! Два жандара одвели су Рачића у Управу града".
Ово је био историсјки приказ оног "страшног" догађаја Митровске скупштине бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Деценије нас раздвајају од те немиле пуцњаве у скупштинским клупама, а више од сто година нас, сигурно, дели од дана сагледавања ове трагедије, виђене од стране тада већ заборављеног креманског визионара Митра Тарабића, који је, описујући време између Првог и Другог светског рата, рекао своме куму проти Захарију да ће се за вријеме Митровске скупштине нешто страшно догодити.
Догађаји од двадесет и првог јуна 1928. године потврдити су ове Митрове речи.
Митар Тарабић у време "сазнања" ове будућности није могао описати све детаље оног што ће се догодити. За његово објашњење била је довољна само једна једина реч - СТРАШНО.
Нико од нас не зна да и је овај кремански сељак прецизно сагледао све појединости и актере овог збивања.
Изговарајући реч "СТРАШНО", Митар није ни могао да сагледа ко је ко у тој трагедији јер је то "страшно" видео претпоследње године деветнаестог века, а догађај се збио двадесет првог јуна 1928. године - двадесет девет година после његове смрти.
Можда је и видео неке људе и "чуо" пуцње у Скупштини, али, како би могао да одреди личности једног Стјепана Радића или његовог атентатора Пунишу Рачића?
Ипак, он је недвосмислено указао и на атмосферу живљења између два велика рата, рекавши да ће народом овладати нека "великачка мрзија".
Када је прота Захарије поменуо ову Тарабићеву поруку доктору Радовану Казимировићу, време сазива Митровске скупштине било је далеко испред њиховог разговора. Двадесет први јуни 1928. године био је сувише далеко од дана њиховог сусрета, у позно лето 1915. године.
Истина лежи у самом обистињењу ове слутње Митра Тарабића. О њој сведоче и два актера његовог превиђања тог страшног догађаја: прота Захарије и доктор Радован Казимировић.