Митрово прорицање сопствене смрти

"То је било у мају 1898. љета господњег", читамо у записима проте Захарија Захарића, "каде се код мене затече Митар, те смо се тога дана сјетили свијех онијех догађаја што су се дотле обистинили, те Митру бијаше мило што га је через тога посебно цијеним и што му вјерујем. Он ми ондај рече:

"У почетку ми нијеси веровао, а садево и сам видиш како се све што сам ти казивао обистинило."

И немадох куд, те му признадох да никад није омануо.

Пошље дуга разговора пођем ја ш њим да га испратим. Кад бијасмо више Ручића куће, мене мешто сијевну у кољенима и око срца, те поведосмо разговор о здрављу. Речем ја њему како му завидим на крепости, а он, нако чио, поче да се смије па ми рече да се за болове у кољенима и око срца ништа не секирам, јербо нема смрти без суђена дана.

Сутрадан одох до села. Ручак у Мољковићима те се око четири сахата упутим кући. Чим дођох каде тамо затекох куму, Митрову жену.

Видим да је нешто забринута и да с нестрпљењем чека мој долазак. Питам како су са здрављем и да неко може бити није болестан, а она ми одговори да су сви, Богу хвала, здраво и добро.

Ондак ја запитам што је тако снуждена, те ће ми кума на то рећи да је таква због Митра, јербо је он наумио да "данаске мре"...

- Како да мре? - упитах - кад је здрав ко дрен?

- Не знам, само ми је реко да данаске треба да мре, јербо му је тако казато. Отпратио ме теби да дођеш код њега да га исповједиш и да га опојеш.

Мене ово заинтересова те поново ускочим на коња и тако се са својом кумом нађох у Тарабићима.

Каде тамо стигосмо, опазим ја Митра како коси траву испред куће, а сви се Тарабићи окупили око њега те га погледују као неко чудо. Чим ме видеше, окупише се око мене па ми, скоро шапатом, рекоше да је Митар, Боже опрости, полудио, јербо свима њима прича како ће данаске умријети.

Ја се изненадим те у први мах помислим да је, одиста, поманито каде вако здрав може да говори о својој смрти. Кад ме угледа, он ко да ми прочита мисли, стаде пред мене па ми рече:

- Нијесам ја куме ни манит ни чакараст. Ништа немој да се чудиш, јербо је мени суђено да данаске мрем. Зато сам те и звао да дођеш да ме исповједиш и да ме опојеш да на онај свијет не идем грешан.

На то му одговорим да га исповедим могу, али да живог човјека опојати не могу, а он ће ми тада казати:

- Куме, у животу те ни за шта нијесам молио, сем за ово за које те садево молим. Није грех, мој куме Зарија, опојати жива чоека кад је тај чоек споразуман с Богом и каде му је она сила рекла да му ваља мријети... Ништа ти, куме Зарија, због тога нећеш увриједити Бога.

Изненадих се кад чух да Митар потпуно трзан и паметан како говори, те немадох куд, него га прво исповједих, а пошље појах.

За вријеме опојања он, иза куће, ко да је мртав, леже на голу земљу, те тако ја заврших и тај свети чин.

Већ сунце бијаше залазило па ми ваљаде полазити кући. Све то вријеме Митар би са мном. Весео и здрав, а ја намјерно не хтједох да га питам о смрти, повјеровавши да је се о томе сам нешто пребацијо и предвидјео.

Са свима се руковах те, ко обично и Митру пружих руку, кад ме он, изненада, загрли и пољуби у оба образа. Примјетих да му у оку искре сузе. Потом појахах коња и пођох касом преко ливаде.

Окренух се и спазих како на крају ограде од његовијех кућа стоји Митар и како ми маше руком. Тако ми се, може бити, учињело, он тада изгледаше некако сјетно и радосно, у исти мах.

Тек што бијах дошао до Главичића, каде ме у галопу сустиже Митов синовац, млади Милан, и рече да је стриц Митар, из чиста мира, умро, пошље четврт сахата од мога одласка из Тарабића.

• Митар умре баш тог дана

Овом догађају, осим проте Захарија присуствовало је и мноштво других сведока. Сви Тарабићи из овог веома бројног креманског засеока. О томе како се то све збило могу и данас према причању својих дедова посведочити сви житељи Кремана.

Међутим, посебну пажњу у описивању појединости ове необичне смрти привлачи казивање Митровог синовца Милана Тарабића, оног младића који је на коњу, у галопу, стигао проту Захарија и донео му чудну вест о тренутној смрти стрица Митра.

Милан Тарабић је био веома угледан кремански домаћин, познат као богат дрварски трговац и дугогодишњи председник креманске општине.

За своје време био је врло образован човек и велики пропагатор трезвењаштва у том крају. Умро је у дубокој старости, неколико година после Другог светског рата.

Приликом сусрета с њим 1950. године испричао је новинару Драгољубу Голубовићу, низ детаља у вези са смрћу свога стрица Митра:

"Бејаше лијеп мајски дан. Сунце упекло као усред љета. Ја стајах испред наших штала, а мало подаље од мене зачух звонак звук косе.

Зађем иза куће и видим стрика Митра како коси набујалу траву на оној ливади до саме наше авлије. Мало се застидим што се сам нисам сјетио да то учиним, те се понудим да га одмијеним, а он ми на то рече: - Нека, богати, дијете, још је у мени снаге. Бог је дао, а када дође суђени час, Бог ће је и узети.

Ништа па њему нисам приметио да је невесео и да ће умријети. Штавише, изгледаше крепак и врло разговоран, па ми се опет обрати:

- Видим те јуче како си реширио неке новинчуге те их толкујеш и читаш. Богати, шта то толико има у њима важно да си се сав у њих удубио?

Ја му на то објасним шта сам прочитао у тим новинама , додуше прилично бајатим, а он ми на сва та објашњења одговори:

- Ништа те новинчуге не знају и све што их читају само залуђују и варају. Праву истину, овдје, у овоме селу, само ја знам... Но, теби би боље било да о нечему другом размишљаш, а не о тијем новинетинама.

- О чему? - запитах ја.

- О томе, у име Бога, какву ћеш дјевојку и из које куће довести! Не знаш ти да ће овдје и по свијем варошима црне гује из земље сву воду попити, те ријеке и потоци неће бити ваки какви су садево да ти је права божија милина да их гледаш. Ето, размишљај и о томе, те гледај да то спријечиш!

Бејаше ме срамота о свему томе говорим с њим као старијим ћовеком, а нарочито о девојци, те се поново вратих штали да посвршавам неке послове око наших коња.

Не прође ни један сат, а ја зачујем како стрико Митар гласно дозива стрину. Погледам низ ливаду и видим да је скоро цијела покошена, само му остало да покоси још једно мало парче. Спазим стрину како хита према њему, а он се, рекао бих, некако шеретски, смијуљи на њу.

Кад му она приђе, дуго су нешто разговарали, а затим стрина поче гласно да кука, нариче и да се крсти. Видим, он је умирује, косећи и даље оно непокошено парче ливаде.

У томе се она поврати кућама, а све се грува у прса и гласно нариче. Сви се окуписмо око ње, те нам она, у први мах, рече да је стрико Митар умро.

- Како умро? - запитасмо ми - кад га ено жива и здрава на ливади?!

- Ма није умро - одговори она - али казо да ће садево умријети.

Мени наложи да јој оседлам коња да одјаше у Захариће, да би зовнула кума Зарију да га исповеди и опоје. Тако и учиним, те пред њу доведем коња Биџа, кога сам малоприје отимарио.

Искрено речено, ми сви помислисмо да је стрико Митар мало сушо с ума, али, он све то време седи са нама и гледа нас оним паметним очима говорећи:

- Шта вам је људи? Не игра мечка пред вама, да ме овако гледате ко у неко чудо!

Мало после нам се обрати овим речима:

- Идите сваки за својијем послом, а ја сам све моје послове данаске завршио, само још овај с црквом да завршим и да миран идем пред Бога.

Нико није хтео да одступи од њега, већ га некако сви са интересовањем загледамо, док се он на све нас само блафо осмехивао, говорећи нам да ништа не бринемо и да ће и после његове смрти бити све како треба да буде.

- Живјеће Тарабић док год постоји овога свијета, па не треба нико да се жалости што ћу ја данаске мријети - умиривао нас је он.

Не потраја дуго времена, кад ето ти стрине и кума Зарије са крстом и епитрахиљом. Стрико уста са троношца и пољуби се са кумом. Затим се њих двојица одвојише од свих нас и пођоше даље пут ливаде коју је он малочас сву покосио.

Видео сам да се о нечему врло живо расправљају али нико од нас није могао да разабер ниједну реч. После видесмо како стрико Митар клекну пред Зарија, а овај га пошкропи босиоком и прекрсти сребрним крстом.

У том клечећем ставу, доље на ливади, Митар је нешто дуго, шапатом, причао поп Зарији, те после дознасмо да се исповедио.

Затим обојица пођоше према кућама. Између њих поново наста некаква расправа. Но, ни овога пута ми не чусмо о чему су тако жустро разговарали. Уђоше у кућу и кроз прозор видех како стрина распреми сећију. Међутим, ја као да чух да јој Митар рече да то не треба да чини. Тако видех како кум и он изађоше из куће на ливаду на коју стрико леже и укрути се као да је мртав. Кад му кум Зарија очита молитву, он мирно устаде као да ништа није ни било те, заједно, са кумом, седе за совру, али ништа не окуси.

Већ се хватао први сумрак и кум Зарија се опрости са стрином. С њим до на крај авлије иђаше стрико Митар.Ту се њих двојица изљибише, и кад кум закаса коња, он још дуго стајаше крај ограде, машући руком поп Зарији, све дотле док се овај не изгуби са видика.

После се мирно поврати кући те леже на ону сећију. Ми сви за њим пођосмо у собу, али нас он отера. Пред њега оста само стрина...

Није потрајало ни неколико минута кад се зачу њена кукњава и ми се сви, заиста, увјерисмо да је Митар одистински умро. Ја одседлам коња Султу, те галопирајући стигнем кума Зарију код Главичића и саопштим му вест о смрти стрика Митра.

Кум Зарија ми, том приликом, рече како га је стриц Митар тога дана молио да га исповеди и опоје..."