Ко су били кремански пророци?

За братство Тарабића се зна да су се у Кремна доселили крајем осамнаестог века и да порекло воде из Херцеговине са краћим стаништима у Санџаку и источној Босни. Предање говори да су ти били вредни и напредни сеоски домаћини, али да су се више посвећивали сточарству, трудећи се да одрже посебну врсту овце, које су узгајане у овом региону.

Легенда каже да Тарабићи нису дошли у Кремна под тим именом, али да то име носе већ од првих дана досељења у ово село. На основу те легенде, Тарабићи су у Кремнима били први који су лепом дрвеном оградом оградили своје куће и окућнице. На питање мештана за шта им служе те "притке", одговарали би да је то тараба, те тако из назваше Тарабићи.

Према другом предању, у коме нам је пред сам Други светски рат причао у Мокрој Гори покојни Аћим Стевовић, професор Београдског универзитета, каже се како је ова фамилија од свих Креманаца била најближа Тари, те су им, због те близине, мештани наденули ново породично име - Тарабићи.

Зна се да су се Тарабићи, одмах по досељавању у Кремна, окумили са свештеничком породицом Захарића. Тако је Филип Захарић, отац Захарија, крстио 1809. године старијег брата пророка Милоша Тарабића, који ће умрети 1854. године, поживевши само четрдесет пет година.

Док је био дете, Милош Тарабић се ни по чему није разликовао од остале деце овога краја. Тек касније, у дечаштву, примећивали су како ћути, издваја се од сеоских другова, затвара у себе и удаљава чак и од своје ближе породице. У летњим месецима најрадије је бивао са великим стадом оваца, горе, на планини Тари. У Кремна не би силазио ни када су највећи празници, приликом којих се окупљало читаво село, нарочито млади. Тек понеки пут би обичног, радног дана, али само по мраку, сишао са планине да узме чисту преобуку, па би се још пре изласка сунца враћао на Тару. Зимске дане проводио је сам, избегавајући било какво друштво.

У дугим јануарским и фебруарским вечерима излазио би из куће у дуге шетње до оближње борове шуме, у којој је некада остајао и по неколико часова.

Као да није осећао зиму, нити страх од вукова.

Овакво Милошево понашање забрињавало је остале укућане, браћу и сестре, а нарочито мајку, па су га, због тога, често запиткивали шта ради у шуми и како се не боји студени и курјака? На та питања обично је давао кратке одговоре: "Да ми је зима - није, јер ме грију звијезде." Или : "Неће ме вуци, и они су божје овце."

Волео је једино да разговара са својим много млађим кумом, тадашњим богословом, Захаријем Захарићем, који му је постављао слична питања и критиковао га што се не жени. Милош би му, као и другим, давао исте одговоре. Говорио би да је он венчан са неким другим царством, које није овоземаљско, те тако неће ни Богу да квари ред.

На питање младог Захарија зашто толико времена проводи сам у шуми, Милош би одговорио:

"Видиш, мој куме, Зарија, ја ти тамо у гори гледам... Гледам, све видим и чијем... Тако дознајем шта ће бити са свима нама, овијем народом и осталим свијетом... Како је то све гледам и чијем, не умијем ти овијем језиком објаснити... Не знам коју ријеч да нађем."

Иначе ко га не зна, не би ни по чему разликовао од осталих људи. Иако горштак, имао је необично благ израз лица, али истовремено и одлучан. Остављао је утисак веома бистрог човека, а важио је за највреднијег у селу. Оно што су остали сељани радили по неколико часова, Милош је био у стању да заврши за непун час.

"Помажу му виле и вилењаци", говорили би његови сродници, па и суседи, који су му завидели на његовим вредним и спретним рукама...

( О Митру Тарабићу, Милошевом синовцу биће више речи у блоговима који следе.)