Кад Дрина потекне уз Тару

Једна порука се разликовала од осталих порука креманских видовњака, пре свега по, за то време, нелочичном садржају, који се граничио са незамисливим.

"Када Дрина код Бајине Башче будне премошћена на два мјеста и када потекне уз Тару, а у истом дану се поклопе Велики петак и Ђурђевдан - тих година ће наступити некакав великачки белај".

Рећи овако нешто у то време изгледало је толико невероватно, макар и као најфантастичнија визија, па прота Захарије није сматрао за потребно ни да запише. Казати неком Кремнацу тога времена да ће Дрина потећу уз Тару, значило би само да је човек који тако говори "залуђен", јер, нормално се то не би могло догодити. За људе који су толико везани за природу и њене појаве само би се у "лудој памети" могло замислити да река иде уз брдо.

За неке људе "од науке" који су били склони да о свакој речи креманских видивњака искажу своју сумњу, или чак поцењивање, ова невероватна порука служила је као очигледан доказ оправдања таквих њихових ставова.

Иако је сам прота Захарије није записао, она је ипак остала да живи у његовим усменим предањима. Многи чланови фамилије Захарића сећају се да је прота Захарије говорио како, Милош и Митар понеки пут нејасно казују своја виђења, те их он као њихов саговорник "ништа не разумије". То што прота није могао да разуме, веома прецизно се одгирало у ове наше дане.

Али, пре тога, ова порука је у годинама пред Други светски рат била чест предмет разговора међу житељима Кремана и суседних села овог планинског подручја западне Србије.

Аутори овог "БЛОГА" пронашли су сећања Креманаца, са "дискусионих трибина" које су пред Други светски рат одвијале пред кафаном кадије Мирковића у новом, административном центру овог села, у близини железничке станице. У њима су главну реч водили многи угледни Креманци тога доба. Међу њима је било и неколико школованих дрварских трговаца из Београда, Сарајева, Ниша, Чачка и других већих градова. Сви су се они интересовали за она поглавља порука Милоша и Митра Тарабића која се обухватала управо она нејасна места њихових визија будућих догађаја. Чест предмет "проучавања" била је и ова спорна порука Митра Тарабића, коју и поред најбоље воље, нико није умео да протумачи. А изворност њене садржине најбоље су познавали многи Креманцу, међу којима веома образовани Чедомир Мољковић, напредни дрварски трговац, превредник Милан Тарабић и увек присутни Будимир Милосављевић.

Прва нелогичност ове поруке наметала се појмом премошћавања Дрине код Бајине Баште и то на два места. У том времену, крајем тридесетих година овог века, изградња два, паралелна моста, изгледала је сасвим незамислива. Није постојао ниједан разумљив разлог који бу, било како, могао да оправда реализацију овог премошћавања, исказаном у тврдњи Митрове поруке.

Још много веће чуђење изказало је казивање креманских пророка како Дрина из свог речног корита треба да потекне уз планину Тару. Овако нешто, говорили су Креманци, не би човек могао да замисли ни у "најлуђој својој памети".

Једино је шеф креманске поште, Милутин Лазовић, тврдио да је чак и ово могуће! Остављајући веран својој тврдњи, он је присутним дискутантима увек "трљао нос" поређењем са малом војном метеоролошком станицом у близини самих Кремана, на Калуђерским барама, на планини Тари.

Наиме, када је 1936. године у Кремнима почело да се прича да ће се у планини "на Барама" подићи такве справе према којима ће људи моћи да сазнају временске прилике, чак и неколико дана унапред, Креманци су сумљичаво вртели главом, упорно говорећи да такве спрве не постоје "ниђе на свијету", па их сигурно неће бити ни овде на крају њиховог села.

Лазовић није веровао "у чудеса", али је, онако, "из чистог мира", волео да се поиграва и супроставља свим "неверним Томама", презирући све оне који су са вечитом скепсом сумњали у било какав технички напредак. Осим тога, тих година причало се да војска бивше Краљевине треба да преузме читав комплекс планине Таре, па ја Лазовић објашавао да је због стратешког значаја могућно да се баш код Бајине Баште, за ратне потребе, изграде два потонска моста.

Што се тиче Митрове поруке како ће Дрина потећи уз планину Тару, Лазовић је својим сабеседницима, отварао могућности изградње некаквих специјалних војних утврђења, због којих би, евентуално, могао бити измењен и сам ток ове велике реке.

Мали кремански аудиторијум, пред Тадијином кафаном, прихватио је ове ставове шефа поште, али је заједно с њим, остајао збуњен пред "трећим делом" казивања о поклапању Великог петка и Ђурђевдана у исти дан.

Ниједно свештено лице у Кремнима и околини није било у стању да објасни ову најављену, календарску појаву. Неки су сматрали да се то никада не може ни догодити.

И баш та тврдња да је немогуће да у истом дану буду ова два велика православна празника, послужила је многима као "главни адут" да креманске пророке прогласе за шарлатане, параноике и падавичаре, без обзира на њихова бројна, испуњена казивања.

Апсурдност да се Велики петак и Ђурђевдан догоде истог дана користила је владина штампа тога времена као пропагандну шансу да се код сеоског становништва овога краја, а и иначе, једном за увек, уништи култ креманских визионара који су предвиђали крах тадашњих владавина.

Представници конзервативних политичких структура, између два рата, покушавали су, да баш овде, на овом осетљиво место одређена времена према православном календару уваце искру сумње, наводећи немогућност истовременог поклапања Великог петка и Ђурђевдана.

Од тог времена прошло је много година. Нестало је Тадијине кафане, њених тадашњих гостију и дискусију хоћи ли Дрина потећи уз Тару.

Дочекали смо да Дрина, баш код Бајине Баште, буде "премоштена на два мјеста", спајајући обале Босне и Србије, изградњом два гигантска хидроенергетска објекта.

Завршетком друге реверзиблине бране "Перућац 2" догодило се чудо! Дрина је потекла уз планину Тару, пунећи велико акумулационо језеро, на висинској разлици од неколико стотина метара.

Сумња давно преминулог креманског проте Захарија Захарића претворила се у стварност 1983. године.

Старији Креманци су се тим поводом сећали са узбуђењем његовог чуђења на "кум Митрове нејасне ријечи", да ће Дрина "тећи наопачке".

И треће, зачуђује казивање да ће Ђурђевдан пасти на Велики петак, обистинило се 1983. године. У црквеном календару за просту 1983. могло се прочитати да су се шестог маја "поклопили" Ђурђевдан и Велики петак.

Тада се, тек, у црквеним записима открило да се та појава догађа сваких пет стотина година.

Догодило се тако да су се те године обистинила сва три чудесна предвиђања Креманског пророчанства.

• И белај се догодио

После Титове смрти почело је, у почетку тајно, па све очигледније, припремање друге Југославије, створене у Јајцу, 1943. године.

Економске тешкоће које су ускоро почеле, служиле су као изговор појединим републичким лидерима, па и читавим републичким политичким руководиоцима, у борби за осамостаљивање, против централне, федералне власти у Београду. Међунационална трвења подстрекивана са стране, узимала се све више маха и бивала све организованија. Од побуне речи, до побуне оружја неће проћи много времена. И почеће - белај, "велики белај".

Није још прошла ни деценија како је Дрина потекла уз Тару, пуштањем у погон реверзибилне бране у Перућцу, 1983. године, а започео је рат на бившим југословенским просторима, најпре нападом хрватске војске на српску Крајину, а онда и муслиманских снага у Босни, на територије настањене Србима, све до граница на Дрини.