Истина о малим жутим људима

И данас је у ужичком крају, или боље речено, на читавом подручју региона западне Србије, жива легенда, према којој су кремански пророци, још за време свога живота, изрекли поруку:

"Дуго ће иза општег рата (Други светски рат, прим. аутор) бити мир, а ондакар ће настати велика глад и избити грозан помор од разнијех болештина. Нашу земљу и читаву Јевропу преплавиће мали, жути људи, јербо ће многе државе остати брез својих народа.

Онај који будне умио то да преживи побјећи ће у три крстате горе. Пошље ће доћи неки нови народ преко далекијех мора и отјерати мале, жуте људе. Ко то преживи живјеће вазда у изобиљу и рахатлуку". Да ли су Милош и Митар Тарабић у свом бројном прекогнистичарском опусу, између осталих, оставили потомству и ову поруку о малим, жутим људима, или им је ова само приписана?

Откуд да ова легенда добије призвук аутентичности? За то постоји објашњење.

Село Кремна се по свом географском положају готово граничи са источном Босном. На неким местима, када би се даљина мерила ваздужном линијом, ово место је удаљено од Босне једва петнаестак километара.

Та близина имала је посебан привредни значај, нарочито крајем прошлог и почетком овога века, јер су преко Кремана, у оба супротна правца, за Србију и за Босну, пролазили трговачки каравани натоварени разном робом. Тако је ово село, после преласка планине Шарган, постојало прво одмориште за караване који су, на овом путу за Србију долазили из Босне, или из прибојског краја Санџака.

Већ ту у Кремнима одвијала се прва погодба и куповина, као размејна појединих врста робе. На тај начин стварана су бројна познанства и утврђивана трајна пријатељства између житеља овог краја и њихових пословних пријатеља из Босне и северозападног Санџака.

Често се то пријатељивање завршило обостраним кумством, чак и када се радило о припадницима двеју вера - исламске и хришћанске.

У одређене врсте послова улагала су се заједничка добра и улазило се у заједнички ризик. Тако се са истом стрепњом или радошћу очекивао и доживљавао њихов поход. То заједништво истих економских интереса појачавало је и стварало сасвим нови облик емотивних међуљудских односа.

Тако је блискост контаката и живљења помогла да из Босне и Санџака на тло западне Србије продре прастара муслиманска легенда о такозваним водопијама, малим, жутим људима, који ће једнога дана доћи и преплавити Европу, па и све наше крајеве, те ће тада бити пропаст света. Јер, како ова легенда каже, ти мали жути људи попиће воду из свијех река и све ће појести, па ће тако настати жеђ и глад да ће свих од тога помрети.

Ову легенду својевремено је оживео наш публициста, сликар и карикатуриста Заулфикар Зуко Џухмур, који је у једном тексту објављеном у листу "Политика", 10. септембра 1978. године, под насловом "Стогодишња прича", између осталог, написао: "И да ће ускоро доћи јеџуџ, меџуџ мали, жути људи који ће сву воду на свијету попити и тако отпчети кијаметски дан и пропаст свијета."

Било како, ова легедна "поникла" на тлу западне Србије, посебно у ужичком крају, приписује се Милошу и Митру Тарабићу.

У том преношењу, легенда о малим, жутим људима, логично, трпи извесне промене, у смислу надградње њеног приповедачког садржаја, те тако говори језиком и временом порука креманских визионара.

Сам прота Захарије одлично је знао да је постанак ове легенде поникао негде у централној Босни и да се одатле, међу муслиманским живљем, проширио на источну Босну и нововарошки Санџак.

О томе је често причао и са самим побратимом Селим-Бегом из Сарајева, бившим житељем Ужица, од којег су Захарићи, после исељења Турака и западне Србије купили велики део имања у селу Кремна и на планини Тари.

Када би га неко у Београду, Ужицу или у другим градовима, па и у самом селу запитао да ли је истина да су Милош и Митар Тарабић предвидели овај долазак малих, жутих људи, прота Захарије Захарић увек је то категорично одбијао!

Не, то неће бити Кинези

У сваком случају у визији доласка малих, жутих људи који ће преплавити читаву Европу, па и нашу земљу, не треба видети Кинезе, како су неки волели да нагађају, иако нису били прецизни у одређивању простора са којих би дошли ти људи, кремански пророци сасвим сигурно нису могли мислити на Кинезе, јер је у овом крају постојала сасвим јасна представа о Кинезима, па чак и узречица за оне који би покушали да се баве неком довитљивошћу, а да се то не примети: "Хајде, не прави се Кинез!"

Казивање Зуке Џухмура да ће ускоро доћи "јуџуџ, меџуп, мали, жути људи, свакако се не односи на Кинезе, а најмање се може узети као Зукино тумачење порука Милоша и Митра Тарабића, јер се он њима није бавио, нити тај дар поседовао па да он нешто прориче. Џухмур је пре могао имати неку визију да ће муслимани који су до 1970. године, од времена Цвијетина Мијатовића, почели па се пишу са великим "М" и прокламовали као нова нација, освојити просторе изгубљене у турско доба. Растурени у три државе, Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској они су могли сањати да "преплаве" и ове просторе. Али, кремански пророци то тако нису видели.

И сам професор, др Веселин Савић, каже:

"Познато је да су бањалучки муслимани, када су чули за Креманско пророчанство тврдили да су Тарабићи прорекли како ће после Трећег светског рата, доћи мали, жути људи и како ће настати кијаметски дани за цео свет.

Хтели су тако да омаловаже казивање креманских пророка".