Истина о креманској цркви
Приликом досељавања у ове крајеве, која су трајала кроз читав седамнаести и осамнаести век, бивши житељи Херцеговине, Црне Горе, Санџак и Босне на овом региону градили су своје богомоље од дрвета. Биле су то познате цркве брвнаре. На жалост, мноштво оваквик, по свом особеном стилу, значајних здања је уништено, а до данас сачуван су само три. Једна од њих налази се у златиборском селу Доброселици, друга у Јабланици, а трећа у Пети, засеоку села Кућана.
Слична овим црквама - брвнарама постојала је, у креманском засеоку Захарића до 1943. године сеоска богомоља, звана "Ћелија", а уништили су је бугарске окупаторске јединице у јесен те године.
Иначе, фамилија Захарића води порекло из Херцеговине, а у Кремна се доселила у наведеном миграционом периоду. На територију ужичког краја дошла је са својим родоначелником Стјепаном Радоњићем, бившим беретским кнезом никшићке жупе.
Предање говори да је Стјепан дошао у ове крајеве, побегавши испред Турака. Наиме, он није дозволио да четрдесет обесних турских коњаника пређе преко Никшића, већ их је на прилазу граду побио.
Стјепан је имао три сина: Захарија, који је био ђакон, Косту, који је био професионални војник - командир и Радована који се такође спремао да постане свештеник.
Пошто се запопио у селу Стапарима, најмлађи Стјепанов син Радован одселио се са својом породицом у село Субјел код Косјерића. Старији син, бивши командир Коста такође је напустио Кремна, настанивши се у селу Карану, недалеко од Ужица, док је најстарији Захарије остао са оцем у Кремнима. Од њега и потиче презиме Захарић. Његови потомци настављају традицију свештениковања, изродовши мноштво мушка деце, од којих ће касније многи од њих постати водећи људи овога краја.
Како се заселак Захарићи налази готово на самом крају атара креманске општине, идући на исток према селу Биосци, свештеници из ове породице годинама су били старешине биоштанске и стапарске цркве. У тим храмовима вршили су обреде: венчања, крштења, опела и друго. Пошто је у овој породици увек било по два, три свештеника, сви обреди, изузев венчања, могли су да се врше према тадашњим црквеним прописима и код саме "Ћелије".
Мало помало, Креманци су почели да размишљају о подизању свог сеоског храма који би био усред села, погодан за религиозне сврхе. Многи од њих долазили су проти Захарију Ф. Захарићу с молбом да уз помоћ својијех прилога сазидају, једном за свагда, своју креманску цркву.
Било је ту, међу Креманцима, и извесне суревњивости према комшијама Биоштанима. Прота Захарије је то добро знао, па им је као паметан и учен човек говорио:
"Полако браћо! Прво је ваљде и од Бога ред да скинемо мрак са очију и да подигнемо нашу школу, а што се тиче светог храма, лако ћемо ми за то! Упамите, Бог је свуђе и на сваком мјесту. Само ви, ђе год буднете, чините добра дјела и своје искрене молитве Богу шаљите, а за цркву ништа не брините. Ако тако поступите, биће цркве и у вашој души."
Послушавши свога свештеника, Креманци су прво подигли школу, која се налазила у тадашњем административом центру овога села, код старе креманске општине, у близини Мољковића кућа. Из Захарића фамилије школа добија и своје прве учитеље.
Тако су године пролазиле, а да Креманци нису имали своју цркву. Због тога је, вероватно, у народу овога краја настала легенда, коју су кремански житељи, сами од себе, везали за поруке Милоша и Митра Тарабића.
То усмено предање брзо брзо се ширило, не само међу креманским сељацима, већ и у свим местима, варошицама и градовима читавог ужичког краја. Легенда која је говорила о томе како су ова двојица креманских прекогнистичара прорекла:
"Да ће из некаквијех стијена црква сама од себе изнићи, те ће се ондакар потрести земља, а дан се претвори у ноћ".
Када је за неколико година пред Други светски рат у Кремнима отпочето са изградњом сеоског храма, ова легедна у народу добија своју надградњу новом поруком, која се такође приписује Тарабићима. Та порука говори "да ће зграда храма бити озидана, али се никада неће извршити њено освијећење те ће тако Креманци код цркве, бити брез ње!"
То народно предање враћа се на своје извориште, на почетак сопствене легенде, која нам говори да ће та креманска црква, која се сама од себе буде створила "бити сва од злата" и да ће се "сијати ко сунце".
Свака легенда садржи и нешто истине, као и ова која говори о настанку предања око изградње креманске цркве.
А ево како је она настала, шта су о овом сеоском храму изрекли кремански видовњаци, а прота Захарије прибележио:
"Куме Зарија, Кремна дуго неће имати своје цркве."
"И ти и твоји потомци дуго неће служити службу у Биоски и овдје код ове Ћелије."
"Ти ћеш умријети, а цркве у Кремнима нећеш дочекати."
"Умријеће ти син, синовац и унук, али они неће у креманској цркви молитве очитати."
"Каде твоји праунуци будну живи и весели, ниједан од њих неће овдје живети. Сићи ће доље у Ужице, па ће се оданде, сем неколико њих, раселити далеко, чад до Биограда и по васцијеломе овом земаљском шару."
"Тек између два великачка рата, када мир међу људима будне трно ко жижа догорјеле свијеће, Креманци ће отпочети са зидањем цркве те још мало да будну готови па ће стати. Спријечиће их рат."
Ондакар тијех година, сем једнога твојега праунука, нико од твојих поп неће бити. Но, тај твој праунук, који се будне запопио, неће овдје жијвети."
"У Кремна ће ондакар доћи један поп рода владичанског и под његовом ће се службом црква дићи."
"Биће она и готова, али задуго јопет неће бити праве цркве... Биће је тек ондакар каде се у онијем годинама усред бијела дана тај дан будне претворио у ноћ."
То је све што су о креманској цркви изрекли Милош и Митар Тарабић. Све друго може се приписати маштовитости народа овога краја.
Колико су те њихове визије биле тачне уверићемо се сагледавањем исхода ових порука:
Изградња цркве поче тачно у сумрак мира
Чињеница је да село Кремна није имало своју цркву скоро више од два века, односно од досељавања фамилија на ово подручје,па све до данашњих дана.
Тачно је да су ови свештеници из фамилије Захарића служили у биоштанској и стапарској цркви, као и у креманској богомољи званој "Ћелија".
Прота Захарије је умро, а црква у Кремнима није била подигнута.
Умрли су протин син Коста и синовац протејереј Радован, служећи службу у Биосци и у "Ћелији".
Као млад свештеник умро је у Кремнима 1931. године и унук проте Захарија, Ђорђе Ђоко Захарић.
Многи протини праунуци рођени су у Кремнима, али од њих у овоме селу одавно нико не живи. Чим су поодрасли, преселили су се у Ужице. Неки у том граду живе и данас. Међутим, има их готово на свим континентима, или како су то лепо Тарабићи објаснили: "Биће их по васцијелом земаљском шару..."
Обистинила се и порука креманских прекогнистичара да ће креманска црква почети да се гради између два велика рата. Њена изградња је, заиста, отпочела тачно у сумрак мира, 1938. године, уочи избијања другог светског сукоба, "каде мир будне трно ко жижа ове догорјеле свијеће..."
Уочи Другог светског рата, од толико свештеника у фамилији Захарић остао је само један. Био је то протин праунук Стјепан Ђ. Захарић, али ни он није службовао у Кремнима, већ у једном месту код Александровца жупског.
Последњи свештеник из ове фамилије, које је до краја свог живота службовао у Кремнима, био је Захаријев синовац Радован, које је ту умро 1935. године. Његовом смрћу, док је још праунук Стјепан био на школовању, свештеничко место било је упражњено па је за креманског пароха рукоположен млади свештеник Вукоје Цвијовић, родом из ужичког села Дрежника.
Овај свештеник био је рођени синовац владике Јосипа Цвијовића па је, самим тим, и порука Милоша и Митра у потпуности реализована: "а тада ће доћи један поп од рода владичанског..."
Грађење цркве је завршено 1941. године у марту месецу, уочи априлског рата. Требало је да се обаве само унутрашњи радови, иконостас и остало. Уласком Југославије у рат, ти радови су стали. За време окупације 1942. године било је заказано освећење цркве, али изненадним немачким хапшењем жичког владике Николаја Велимировића тај свечани чин је одложен.
После ослобођења дуго се чекало на освећење ове креманске богомоље. У суштини, недостајала су новчана средства за доношење иконописа. Освећење је најзад одржано шездесетих година и то баш у оној години у којој се сан претворио у ноћ, онда када је наступило познато помрачење сунца.
Све остало што је изречено о постанку креманске цркве припада слободној интерпретацији житеља овога краја, која је с годинама добила димензије праве бајке и тиме се, сама по себи, удаљена од свога изворишта, од оригиналних, аутентичних порука креманских визионара.
Једна од варијаната настанка ове легенде може да се припише и извесном комплексу мање вредности житеља Кремана у односу на ривалитет са суседним сељанима, највише са Биоштанима, јер су се Креманци венчали и крштавали у њиховој цркви.
У вези с тим треба истаћи да друга сеоска насеља овог региона нису имала своје пророке, док Креманци да би на неки начин постигли извесну супериорност над становницима других села у својој маштовитости прелазе границу стварности и у тој самохвали измишљају ову легенду: "Да ће црква у Кремнима изнићи из некијех стена, сама од себе, да ће бити сва од злата и сијати се као сунце"...
Ако се узме у обзир јако изражавана суревњивост појединих села ужичког краја, посебно у периоду између два рата, онда је варијанта постанка ове легенде сасвим разумњива. Тако, на пример, за време одржавања разних вашара и осталих народних светковина, није био редак случај да се између житеља комшијских села чују и овакве здравице: "Креманци се ђене, ђене, Биоштанци само жене..."
Креманци су бар неко; Биоштанци само жене и обрнуто.