Долазак Карађорђевића и Први светски рат

Као и визија убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића, тако се и она поновном доласку Карађорђевића на престо Србије обистинила.

О томе прота Захарије прича, баш онако како му је сам Митар испричао:

"По убиству краљице и краља доћи ће лоза Карађорђевића да влада, али ће, потом, настати крвави ратови. Затим ће јопет доћи оно вријеме кад ће зима бити као љето, а љето као зима. Тада ће настати рат с Турцима. На Турке ће ударити четири хришћанске државе и наша царинарница биће на Лиму. Тада ћемо освојити и освјетити Косово...

Ускоро пошље тога Велики рат у коме ће се вилна крв проливати. Кад би сва ова крв ријеком потекла ваљали би камен од три оке. На нашу земљу навалиће три пута силнија војска преко ријеке и прећи ће их. Та ће војска упропастити оне крајеве кроз које будне пролазила. Заћи ће далеко у нашу земљу... Биће тешкијех дана...

Наша војска ће попустити, али ће наједампут на њено чело доћи паметан чоек на коњу вранцу, који ће знати ш њом управљати, па ће рећи: "Напријед, народе, српска браћо!" Војска ће тада оживјети. Повратиће се дух у њој и она ће појурити душманина преко тијех ријека. Непријатељ ће доћи до Маљена и Букова. Шумадија ће највише претрпјети.

За наше село не треба страовати. Овдје, у овијем крајевима, пушка неће пукнути, али ако непријатељска војска прође, неће чињети никакво зло... Пошље тога, наша војска заузеће нешто Босне и зауставити се до Дрине. Тако ће ћуприја у Вишеграду бити пола наша, а пола њиова. Ми ћемо тамо чекати".

Тих ратних година, 1915. године, дошло је у Кремнима до сусрета између проте Захарија и др Радована Казимировића, који ће касније објавити књигу у којој ће изнети утиске о овом сусрету.

Тада је прота испричао др Казимировићу нека сазнања о овом делу Тарабићевог пророчанста:

"Овдје, у овој соби, у којој ви сада сједите, драги докторе, ту је аустријски ђенерал ноћивао и одатле наредбе својој војсци издавао. Мени су оћерали два вола и двије краве, вина на педесет, а ракије на двадесет метара, али ми ствари ништа нијесу дирали. нити односили. Само су мог унука Чеда пушку собом узели.

Ту, у башчи, имамо и црквену капелу, те из ње, такође, ништа нијесу донјели... Дакле, оно што су узимали, узимали су, за јело и пиће, али пустошили нијесу... Све у свему, добро је било..."

Детаљније о самој пропасти Србије у Првом светском рату говорио је и покојни Димитрије Мира Карић, муж протине најмлађе кћерке Драге. Њему је, као блиском члану своје фамилије, прота Захарије поверио ова виђења Митра Тарабића:

"Три љета, куме Зарија, Србија ће бити у мраку, те ћемо три Свете Тројице провести под душманском влашћу. То ће се згодити овако: од севера ће ударити нека велика сила те ће нас она газити и прегазити. Земља ће нам бити пуста. Умираће се од глади и разнијех болести.

За то вријеме наша војска биће у туђини. Прво ће бити на једном месту опасаном морима са свијех страна. Кад будне своје ране извидала, ондакар ће од пријатеља добити хране и џебане, те ће поново преко туђијех мора допливати до нашијех граница. Кад ту дође, запоседнуће горе и долове, те ће поново јуришати ка Србији и ослободиће не само наше , него и све оне пределе у којима живе наша браћа.

Још једно ћу ти рећи, куме, душманска војска ући ће у Кремна тачно на Лучиндан, а из Кремана ће изићи послије три године јопет на дан твоје крсне славе, што ће рећи на празник Светог Оца Луке".

Све ове визије Митра Тарабића у потпуности су се испуниле и то овим редоследом:

• Обистини се ново пророчанство...

Двадесет деветог маја хиљаду двесто треће године, уместо Обреновића, на владарски престо Србије дошла је династија Карађорђевића.

Није прошло много, свега девет година, а Србија је заратила са Турском, 1912. године, завршивши овај сукоб у своју корист.

После овог рата царинарница Србије је била тачно на Лиму, односно према оним областима Босне и Санџака, које је држала Аусторугарска империја.

После овог рата са Турском, тако рећи без предаха, настаје Први светски рат у коме Аустроугарска са највећим ратним потенцијалом креће на Србију и заузима њене северне и неке централне области. Али, заиста, долази "човек на вранцу", генерал Александар Мишић, који вештим командовањем и личним примером јунаштва, протерује непријатеља са окупиране територије Србије.

Аустријанци су били у веома тешкој ситуацији, па су замолили свог савезника Немачку за помоћ. Тако су Немци, "сила са севера", упутили на Србију своју армију, под командом свог фелдмаршала фон Манкезена.

Српска војска под ударом ове снажне силе одступа кроз Албанију и одлази на прегруписавање и опоравак на Крф.

Са Крфа, наша војска, креће у Солун да би, заједно са савезничким армијама, образовала солунски фронт.

Потпомогнута савезницима, српска војска ступа у офанзиву и из битке у битку, коначно побеђује Бугаре, Аустријанце и Немце.

После тешких борби, Србија ослобађа не само своју територију већ и све оне земље у којима је вековима под туђинском влашћу, живео наш југословенски живаљ.

Што се тиче ослобођења села Кремна, познато је да је ово село окупирано на сам дан крсне славе свештеника Захарија те је, после три године ропства, ослобођено на празник истог светитеља, то јест, на Лучиндан, баш онако како је и рекао протин кум Митар Тарабић

Митрово виђење аустијске окупације ових крајева показало се тачним - туђинска војска на подручју села Кремана није вршила никаква злодела. Сем одузимања хране, других крађа и отимачина није било.

Предвиђање осталих недаћа се, такође, у потпуности обистинило, јер су се појавиле разне болести, од којих је народ највише страдао. Многе животе у Србији однела је глад и харање пегавог и трбушног тифуса. Болести су погађале не само људе, већ и стоку. Тако је, за три године непријатељске окупације, у читавом ужичком крају владала несташића хране, чије су се последице осећале још дуго после ослобођења Србије.