Два људска обличја

"Сваки се људски искан роди да умре", казивао ми је Митар.

"Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате. Нема, мој куме Зарија, ниједног створа људског који докле живи нема некаквијех брига. Чеок се роди да у својој младости будне лијеп и крепак, а у старости да будне грдан и ружан и слаб. Залуд му је ондакар свако вако живовање, уистину говоријо је Митар, када се роди лијеп, а умре грдан и нејак. Нема ниједнога људског искана који се неће сам са самијем собом приупитати через чега се родијо да вако живи и умре?

Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај".

О томе ми је Митар млого говоријо, али ја га нијесам млого разумијо шта он с тиме оће да искаже.

"Видиш, мој куме Зарија", казивао је он, "чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одјело сашију људи каде се роде, а друго му даје сам Бог каде мре да би и пошље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвог Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако пролеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и каде умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Каде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се, у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама."

Ја га упитам како то друго обличје изгледа и од чега је саздано, а он ми на то рекне: "Да ли си ти, куме, виђео и чуо каквог сељака да ти каже како је неђе усред шуме на некаквој ливади виђео вилинско коло. Е, куме, ако ти то рекне неки паметан чоек који није теби дошо из меане, него из цркве пошље причести, ондај му вјеруј да је истину казивао и да је уистину виђео коло вилинско, јербо постоји неко уписано вријеме каде се то њиово коло може видјети."

Каде сам га запитао: Јесу ли то виле, Боже прости, нешто слично ангелима Божијим, Митар ми је на тај мој упит одговорио: "Нијесу то виле ангели Божији, него су то честите дјевојке, које су се рано опростиле од овога свијета у цвијету младости своје."

О томе ми је јоште говоријо, али је све то казивао накаквијем чудним ријечима, тако да га ја нијесам мого појмити, мада се он трудијо да ми то боље и јасније рече. Помињо је некакав Божији прах у ваздуху, те ми је казивао да је све то близу људској памети, а да чоек због свога уображења неће ни хтјети то да схвати и разумије."

• Виђење ауре пре других

Ово Митрово казивање о људској судбини блиско је свакоме човеку, јер се свако у своме животу, суочен са патњом и неминовношћу смрти, запита зашто живи и има ли каквог живота и после смрти.

Данас, замишљени над овим исконским људским питањем, научници покушавају да и експериментално докажу постојање такозваних парапсихолошких феномена, мељу њима и постојање душе као облика енергије која постоји и после смрти тела.

Није ли "Божији прах" о коме говори Митар можда има за оно што данас називамо биоенергијом, а коју поседује и зрачи свако живо биће и које се после смрти ослобађа?

На Кирлијановим фотографијама, на пример, видимо ауру руке, или ноге, чак и када су оне ампутиране.

Говорећи о томе како му се мртав стриц Милош јавио, Митар је, сетимо се, рекао проти Захарију да је на њему била "некаква мантија, а по њојзи ко да благо свијетле ројеви свитаца, само неком неописаном свијетлошћу. Тако му је и глава била. Бијела, а некако свијетла".

А колико је далеко од њега било време проналаска Кирлијановог апарата и виђења ауре?