"Гује" из једне шикаре

Испод старих Захарића кућа у Кремнима налазила се некада чесма, звана "луларица", јер је својим изгледом подсећала на лулу. Из те чесме направљене од танке, вешто издубљене, дрвене цеви, избијала је у снажном млазу свежа планинска вода, веома пријатна за пиће, а служила је и за одржавање хигијенских услова живота у овој чистој планинској кући.

Испод чесме налазило се и лепо камено корито у коме су домаће и комшијске жене прале веш.

Промет на овој чесми био је велики, свакодневни. За женску чељад долазак на "луларицу" представљао је и неку врсту необавезног посла, боље речено, сеоске "променаде".

Ту би се сваког дана, из околних засељака састајале удате жене, а и момци и девојке.

И док су мужеви радили на њивама, у пољу, или у планини, жене би весело ћеретале о свим дневним новостима, о томе ко се међу млађаријом допада, који ће момак коју девојку запросити, колики мираз уз њу тражи, да ли је цура здрава, је ли јој процас дорастао, или је "боже опрости" некако крџав, а можда и бадњаст...

Услед оволиког промета земљиште испод чесме било је увк расквашено, те га народ назва "блатиште". Из тог блатишта изникла је, сама од себе, читава шума разног корова, коју су звали шикара. У спарним летњим данима, она је каква-таква давала потребну хладовину, ту крај "луларице", па је зато вероватно прота Захарије није хтео да уклони.

Од те шикаре пружао се "као на длану" диван поглед према Захарића кућама, а пошто је тај коровњак био, у непосредној близини, из њега се могла несметано чути свака изговорена реч у било којој згради ове фамилије.

И, ево, ове приче, да би смо се поново вратили на прекогнистичке способности Митра Тарабића.

Један догађај, наиме, повезан за постојање ове шикаре још једном потврђује колика су се бројна Митрова предвиђања будућих догађаја увек испуњавала у стварности.

О томе је, као и толиким другим збивањима, прота Захарије оставио записано следеће:

"Прије двије године дође код мене кум Митар Тарабић да ми јави дак да дођем на крштење неког дјетета у Тарабићима, па ме замоли да поведем моје синове Илију или Косту, као кумове, а да ја као поп обавим свечани чин крштења,

Дуго сиђесмо и причасмо о свијем нашим и свјетским новостима и згодама, а он све некако гледа пу ове шикаре. Видим ја да се снебива да ми нешто рече, али га оставих на миру са његовим мислима...

Дође и вријеме растанка и ја по обичају пођох да га испратим, све дође до главне капије.

Он јопет погледа пут шикаре па ми сам рече:

- Вала, куме Зарија, крајње је вријеме да посијечеш овај коровњак.

- Шта теби он смета?

- Мени не смета, но теби смета - одговори Митар.

- Бога ми, мени јок! Корсем (осим тога), та шикара даје лијепу ладовину овом оволиком народу што послује око луларице.

Знам, знам, куме - поче он мени да се вајка.

- Кад знаш, ондакар казуј - шта знаш!

- Па ја, нако, само велим, море та коровчуга и да ти засмета.

- Ти, бога ми, куме Митре, све нешто изврдаш да ми кажеш оно што си наумио - прекорим га ја.

- Ма не изврдам, куме Зарија, но, не знам да ли ћеш вољети да ти кажем праву истину?

- Каде сам се ја плашио истине и бјежао од ње?

- Е, кад је тако, ондај слушај што ћу ти садево казати... Гуја ће те одатле, ујести, знај добро, мој куме Зарија. Цијелога живота ћеш по тијелу носити трагове отрова те змијуљине. Једва ћеш и главу од ње извући!

- Ајде, богати, Митре - насмејах се ја. - Каква гуја?

Ти море бити и не знаш да у овој шикари нема никаквијех гија и дригијех јакрепа, већ да је то сасвим чисто растиње, изникло због воде само од себе!

- Знам! Знам! - одговори Митар, поздравивши се са мном па додаје:

- Само се држи онога што ти данаске рекох и упамти - гуја имаде свакојаких!

И, одиста, једног дана крајем осмога мјесеца пратио сам свога синовца Радована и сина Косту на науке у Биоград, док ми други син Илија бијаше на путу у Солуну. Унуци Чедо и Ђоко бијаху доље са Бранком и Љубишом, код моје ћерке Рушке, у Ужицу. Тако ја остах сам код куће, само са женским чељадима.

Пошто се све намири, легосмо да отпочинемо. Ја сам дуго читао неке бајате руске новине па послије заспах чврстим сном. Пред поноћ ме пробуди лупњава кад на мене, рупивши у собу, скочише петорица непознатих људи па ме по глави оштро ударише, ваљда кундраком од пушке, тако да се ја онесвијестих.

Кад дођох свијести видим да сам сав свезан ланцима и да су ме, онако онесвијешћеног, довукли у нашу главну собу крај огњишта. Једна се човечурина бијаше искезила на мене па ми стално говораше:

"Дај, злато, оче Немањићу!" - У ужичком крају постоји легенда да су Захарићи у Кремнима, Костићи у Карану и Поповићи у Субјелу, који, иначе потичу из старохерцеговачке фамилије Радоњића, пореклом Немањићи.

Ја му на то одговорим да злата немам и да је моје злато у мојијем оволиким књигама, те ако хоће њих могу запалити. Но, она људескара од ајдука непрестано се цери и виче:

"Злато, дај злато, попе!"

Додуше, био је код мене на чувању један златни крст са драгим камењем, којег ми је на чување повјерио мој кум прота Милан Ђурић, али ја им то ни хтједох открити.

Дуго су ме мучили и са запаљеним гвожђем кожу ми пекли и палили. Падо сам од силнијех болова у несвијест, а они су ме јопет повраћали, поливајићи ме и хладном водом.

Од тијех спаљених мјеста и садево осјећам болове и сијање, а нарочито пред неко невријеме и кијамет, јер су ме пржили до самијех костију.

Тек каде су овдакар први пијетли запјевали, они одоше, узевши од злата она два наполеона што сам једино од тога имао, као и сва мушка одијела и пуно женских аљина. Мене, нако онесвијештеног и измученог, оставише на миру, мишљећи да већ умирем.

Пошље истраге, каде се један од ове петорице сам предаде властима, испостави се да су они цијелог дана, пред ону ноћ, били притајени у оној шикари те су одатле сазнали да ове ноћи ниједно одрасло мушко чељаде неће бити кућама, изузев мене, старог човјека.

Тако се ја тада сјетих свога Митра Тарабића, који ме је лијепо савјетовао да посијечем ту шикару, јер ме гуја одатле може ујести и да од тијех њезиних уједа могу патити цијелога мога живота, што, уистину и би тако."