Глас и појава мртвог стрица

О томе како је Митар, "видео" будуће догађаје, најбоље сведочи следеће казивање самог проте Захарија.

"Једнога дана дође до мене моја кума, Митрова жена, те ми се повјери да се њезин човјек у глуво доба ноћи облачи, обува, излази напоље и у кућу уводи некаквог свијетлог попа. Као ш њиме насамо остане, ондакар закључа врата од собе те сједећи крај огњишта нешто прича, али ништа не једу нити пију...

Мене ова кумина прича подстаче те неђе уочи Јовандана заокупим ја Митра да ми казује с ким се то попом ноћу састаје и разговара. Тада ми он, ко на некој исповједи, ово исприча:

- То је, куме, било садево, око Божића. Чујем ја да неко у пола ноћи удара штапом о вратнице, те нако, напола обучен изађем напоље. Не виђех никог па помислих да ме уво омануо, те таман мишљах да се вратим у кућу, кад се из мрклог мрака огласи један глас, који ми каза:

- Не бој се, Митре, ја сам!...

Окренух се, кад тамо, код куђера, стоји прилика чоека, па пође право к мени. Предадох се, а он ко да ми разазнаје мисли, нако, благо, рече:

- Не плаши се Митре... Зар ме не познајеш?

- Јок - рекнем му ја.

- Ја сам твој стриц Милош.

- Али, ти си умро прије млого година! - рекнем му ја.

- Јесам! Но, зар се не сјећаш кад смо са овцама ишли планини да сам ти реко да ћу ти се јавити и пошље моје смрти?

Ја се ондакар сјетих да ми је то давно, одиста, казивао те му приђем ближе и препознам га.

Према протином казивању, он је Митар, том приликом замолио да му што верније опише изглед покојног Милоша.

Митар се, у први мах, некако чудно нећкао па је, после неколико тренутака, своме куму мирно одговорио:

- Лијепо је изгледао, мој куме Зарија. На њему некаква мантија, а по њојзи ко да благо свијетле ројеви свитаца, само неком неописивом свјетлошћу. Така му је и глава била... Бијела, а некако свијетла... Цјеливах га у руку, а она мека ко да вуну на преслици држи. Додирнем га по мантији, а она исто нако, кадивена. Све ми се чини да би руком кроз њега мого проћи.

Због овог, нестварног описа, свештеник Захарије је био уверен да је Митар све то сањао или халуцинирао. Тада је између њих започео, први пут сумљичав разговор:

- Да нијеси ти то свијевао, мој Митрашине?

Какво снијевање! Снијевам ли ја, куме, кад вако, садево, с тобом говорим?

Ја му рекнем:

- Море бити, Митре да си нешта, нако у сну, сам са собом разговарао, па се и куми причињавало да с некијем другим причаш...

Боже, куме Зарија!... јел ти то она моја жентурина рекла даје виђела свијетлог попа, којег уводим у кућу и ш њим разроварам'?

Ја му рекнем да јесте, а он ми унакрсти:

- Е, па ако сам то све снијевао, није могла и она снијевати или сан?

- Добро, куме Митре, а како он оде од тебе и шта рече?

- Рече да ће се јопет јављати и од ондај ми се јави јоште неколико пута. Пошље ми каза да је вријеме да се растанемо те ја изиђох у авлију да га испратим.. Тако, полако, дођосмо до кућера, а његова се прилика запласти ко пласт сијена и тако га, некако, нестаде...

- Како? - јопет га приупитах.

- Па, не умијем да ти то објасним овијем, људским ријечима, јербо што гођ да ти речем, јопет неће бити онако како је у истину било.

Ја га замолим да то покаже како зна, а он ми ондакар рече:

- Некако се згрудва те постаде ко грудва свијега... Сјајна и ко златна. Јал грудва, јал ћаса, то ти не умијем исказати... Пошље, то пролеће у небо и мени се чињаше да оде међу саме звијезде.