Време Тита

Било се већ смркло под Таром, у Кремнима, када Митар рече своме куму да би му "јоште нешто казао". И, ево, шта рече:

"Србија ће најбоље живјети када се на њено престоље попне чоек плавијех очију, на бијеломе коњу, који будне у Србији дошао и донео неку нову вјеру. Тај што се на наше престоље попне, биће дуговјечан и крепак, те ће умријети око своје стоте године. Он ће вољети много да лови, те ће у једноме лову, нехотице пасти са коња бијелца и ногу изгубити. Од тога губитка ноге ће и умријети, а не од старости своје.

Пошље њега, доћи ће да влада нашом царевином некаква комисија, али више неће бити нако како је било".

• И умро је "од ноге", а не од старости своје

Митар, знамо, земљу види као царевину, по појмовима свог времена, а владара као човека који јаше на белом коњу.

Познато је да се на овим просторима добро живело у време када је "на престољу" био "чоек плавијех очију", чак и изнад својих могућности.

Доношење "нове вјере" односи се, очигледно, на остварење програма Комунистичке партија Југославије, која је током рата и после постала стег окупљања родољубивих и прогресивних снага Југославије.

Познато је, исто тако, да је Тито био не само "крепак", већ и "дуговјечан", односно да је живео најдуже од свих владара у целокупној историји народа ове земље.

Умро је, заиста, у дубокој старости и то од последице губитка ноге, што представља једно од најфрапантнијих Митрових визија.

Митрово виђење Титове смрти као пад са коња може се схватити као симболичан начин казивања који је био својствен Митровом виђењу краја једнога владара. Иначе, остаје као чињеница да је Тито заиста много волео да иде у лов.

"Комисија" која ће доћи да "влада" после Тита као врховне личности земље, може се са сигурношћу идентификовати као Председништво СФРЈ.

Да више неће бити као што је некад било јасно показују чињенице које су одвеле до распада те велике државе.