ВРЕМЕ НАШЕ - време глупости и мржње

Говорећи о времену између Другог и Трећег светског рата, Митар Тарабић је језиком неписменог сељака из забитих Кремана, успео верно и јасно да ослика дух тог времена, кој је делом и наше време.

Митар нам поручује:

"Цијелим свијетом владаће нека болешчина те нико умијети неће да јој ране извида; сви ће казивати ја знадем, ја знадем, јербо сам учен и научен, а нико ништа знати неће.

Лутаће људи са мислима около и наоколо, а никако неће моћи да нађу прави лијек, а он ће Божијом помоћу бити свуђе око њих и у њима самима.

Направиће чоек сандук и у њему ће бити неко сокоћало са приказама, а да неће умијети са мном мртвим да бесједи, брез обзира што ће се то сокоћало бити близу овоме другоме свијету ко влас до власи косе на свијем људским главама.

Уз помоћ тога сандука са сокоћалом чоек ће моћи да види шта се свуђе на овоме земаљскоме шару чини.

Моћи ће одавде из Кремана да види шта се тамо иза седам гора и седам мора чини, а да за мене раба божијег, што вас вако у сну и јави мртав походим и што сам вам вако близу неће хтјети ни да зна, ни да сазна.

Бушиће људи бунаре у земљи и из њија вадити злато које ће све окретати те им давати свијетлост, хитрину и снагу, а земља ће тугом проплакати јер ће на њојзи самој бити много више злата и свијетлости, но у утроби њеној. Бољеће је ране од тијех рупетина.

Умјесто да косе и пласте људи ће копати свуђе, ђе треба и ђе не треба, а те ће силе бити свуђе око њих, само што неће умјети да збори и да им казује: "Дај, узмите ме, зар не видите да сам туј, свуђе око вас. Тек пошље много љета, људи ће се сјетити ове силе праве, па ће видјети какву су лудост чињели да тијем својим рупетинама. Биће те силе и у самијем људима, али ће проћи подоста времена да је они дознају и употребе. Тако ће човјек живјети дуго, млого дуго, а да неће умијети да сам себе позна. Биће млого разнијег мудраца који ће преко својијех књига мишљети да све знају и све умију. Они ће бити великачка препрека да се до овијех дознања дође, а каде се све то дозна и спозна, ондакар ће људи увидјети у каквој су заблуди били, слушајући ове њиове мудраце... Кад све то будне згодило, људи ће се кајати што то прије нијесу дознали, јербо је то дознање сасвијем просто.

Радиће људи још свакојаких глупости, па ће мишљети да све знају и умију, а знати ништа неће.

Појавиће се мудраци на Истоку па ће њиова памет прећи сва мора и све међе, а људи јопет неће задуго вјеровати ни овој мудрости, па ће ову истину истински оглашавати за лаж.

Нечастивог бити неће у њиовим душама него нечега млого згорег од нечастивог. Они ће вјеровати да је сва та њиова омама истина права, а ње у њиовијем главама бити неће.

И код наске ће бити ко у читавом свијету. Људи ће омрзнути ваздух и овај божији дах, о сву божију љепоту па ће бјежати у смрад. Нико их неће тамо гонити, него ће они то сами, од своје воље, чињети.

Овдје у овијем нашијем Кремнима млоге ће њиве заливађене бити, а млога огњишта угашена па ће они што су отишли јопет вамо долазити да се лијече, да се надишу ваздуха и да оздраве.

Нико неће хтјети, ни моћи, да им казује да туј, у овоме рајскоме мјесту, могу ћупове са жеженим златом напунити, а и да им неко казује зар би га они слушали и чули.

У Србији нећеш моћи да разликујеш које је мушко, а које је женско чељаде. Сви ће исте аљине носити. Та несрећа доћи ће са другијех страна, али ће се код нас највише задржати. Видјеће се младожења и млада, а нико неће знати које је од њих двоје невјесник, а ко невјеста.

Народ ће изглупити и глупити све више. Рађаће се људи, а да не знају ко им је дјед и прадјед. Људи ће мишљети да све знају, а ништа знати неће.

Срби ће се одвајати једни од другијех, па ће све говорити: "Ја нијесам Србин, ја нијесам Србин. Нечастиви ће ући у овај народ и у постељу легати са српскијем сестрама, мајкама и женама. Правећи им такву дјецу да међу Србима, откако је вијека и свијета горег рода бити неће. Рађаће се све сами сињи кукавац, а да нико неће у снази бити да роди правога јунака.

Наске као да једно вријеме у овијем нашијем предјелима неће ни бити, ни постојати. Отићи ћемо неђе на сјеверну страну, те ћемо пошље видјети каку смо глупост учињели и јопет ћемо се вамо вратити. Када се вамо буднемо вратили, јопет ћемо у своју памет доћи, те ћемо нечастивог оћерати да га више никад, у име божије, не видимо.

Међу људима у једноме народу тамо на сјеверу ко из воде изнићи ће један мали чоек па ће људе учити љубави и дружељубљу, али и он ће имати млого притворица и јуда и биће час горе, час доље. Нико од тијех притворица неће хтјети да сазна шта је то права људска милост, но остаће његове мудрачке књиге, а и све ријечи којима он будне зборио па ће људи видјети у коликој су заблуди били. Видјеће да су се ко жене свађали ни око шта и ни за шта."

• Пронађена је телевизија: "сандук са приказама"

Није за сада јасно на коју се болест односи визија креманског видовњака када је рекао да ће у послератном периоду "владати нека велика болешчина?!". Да ли је реч о раку, СИД-и или све чешћим срчаним ударима, стресовима и другим болиестима нашег времена, насталим из "међуљудских" односа, или о болести која се тек може појавити?

У овом делу његових порука он се, међутим, подсмехује савременој науци, тврдњом да о тој "болешчини" нико ништа неће знати...

Митар нам говори о извесним заблудама, у којима, према њему, стагнира модерна наука. Излази као да он упућује на тражење неких нових терапеутских извора који постоје, а непознати науци. Свуда се вели он, око нас, па чак и у нама самима.

Да ли је овај човек, планине упућивао на "природни начин лечења", на примену нама још непознатих новина на пољу општег развоја медицине?

Митар Тарабић је предвидео не само телефон, већ и телевизор.

У питању је она порука у којој нам Тарабић помиње "сандук са приказама". Ту нема никакве дилеме. Приказе "из сандука" су ту, готово у свакој кући која унела телевизијски апарат.

Посебно је узбудљива његова визија "сокоћала које ће бити близу овоме друме свету, ко влас до власи косе". То је порука о открићу нове димензије људског сазнања. Не говори ли нам о томе већ данас, чувени експеримент Делпас, професора кибернетике Жан Жак Далпаса и професора неурологије Вилијема Јонга ван Амсинка, у коме су, помоћу телевизијског екрана, показали да људска душа и после смрти тела може да контактира са овим светом?

Али, овај видивњак препоручује да се вратимо површини наше планете Земље, да би на њој, а не у њој, открили изворе нове енергије. Иначе, казивање да ће "земља тугом проплакати, јербо ће је забољети ране од њиовијег рупа" може се схватити само као метафорично виђење подземних нуклеарних експеримената, на које је пре толико година упућивао један ратар из Кремана.

Остаје да се проучи прави значај и садржај његове поруке, пуне неког подсвесног прекора: "Умјесто да косе и пласте људи ће копати ђе треба и ђе не треба, а злата ће бити свуђе око њих, само што неће умијети да каже - узмите ме, зар не видите да сам свуђе око вас!"

О каквом се "злату" ради треба тек сазнати. Да ли се ради о плодовима земље, све више неопходним и за исхрану и за индустрију, "црном злату", можда, чије изворе треба тражити на другој страни, о неким новим рудама нама још непознатим, или извориштима неке нове енергије "која је свуђе око нас", а ми не умемо да је користимо?

Можда Тарабић упућује на неко ново епохално откриће?!

Може ме се веровати или не веровати, примати креманске видовњаке са дубоким размишљањем о могућности њиховог сазнања, или са подсмехом, као што је човек често чинио када се налазио пред непознатим, али оштрина његовог вапаја и јадиковања пред непознатим, али оштрина његовог вапаја и јадиковања над људским незнањем недвосмислена је и горка! Она носи снагу људског револта, коју је овај неписмени сељак, можда, боље изрекао од толиких других образованих: "Радиће људи још свакојаке глупости, па ће мишљети да све могу и умију, а ништа знати неће!"

Међу овим порукама, Митар нам још помиње и појаву "мудраца са Истока". Каже: "Њиова ће памет прећи све међе", али ће опет бити скептична, које неће веровати њиховој мудрости.

Да ли афирмација ових "мудраца" постаје својина нашег времена - једна Кина, са својом медицином, са својом акупуктуром, рецимо, која данас добија своју терапеутску нострификацију, или само пред нечим што нам Креманско пророчанство оставља за будућност.

Треба ли очекивати да ће нам са Истока доћи одгонетка једне Џуне, као и разрешење енигме филипинске хирургије, електромагнетизма у човеку, или нећег још неистраженог, а постојећег?

Порука која се односи на масовно напуштање села, на одлазак сеоског становништва у град типична је за време у коме живимо.

У овој поруци Митар не осликава само наше, него и опште светске миграционе прилике. Он каже: "Млоге ће њиве заливађене бити, а млога огњишта угашена."

Треба данас само прошетати атаром креманске општине па се уверити колико је Митар био у праву, читав век раније.

Пејоративан смисао глагола "заливадити" добио је у овом, као и осталим нашим селима, своје право значење. По Митру, животни стандард може се остварити ту, на старим огњиштима. Ту се, поручује нам овај визионар, "ћупови са златом могу напунити", односно зарадити средства потребна за сређен и срећан живот. Али, помодност да се живи у граду и "по сваку цену" постане варошанин, без обзира на околности под којима се живи у тим, често нехуманим, псеудоурбаним срединама, постале је јача од свих објективних разлога. А, да им неко указује на то "зар би га слушали и чули?!". Митар је то прорекао погодивши чак и језик нашег времена којим се то може оквалификовати.

• И дође време кад не разликујемо мушкарца од жене

То исто важи и за оно што данас називамо еколошком кризом. Колико је само Митар Тарабић далеко видео када је пре толико година рекао: "Људи ће омрзути ваздух и овај божији дах и божију љепоту па ће бјежати у смрад. Нико их тамо неће гонити, него ће они то сами од своје воље чинити!"

Карактеристично је до којих детаља је Митар видео време и људе који ће доћи, чак и њихов начин облачења. Извесно је да смо сведоци једне моде због које често не разликујемо мушкарце од жена. У Митрово време то је било незамисливо.

Време наше је и време глупости, лажних знања, лажних наука, површних судова, малог образовања, компјутеризације, која замењује размишљање, време "идиоткамера", а исто тако и време изгубљеног родослова.

Појава је исто тако да се због многих околности којима смо сведоци избегава помињање националности, па се она чак и у пописима становништва преиначује у повољнију.

За наша садашња поимања остаје нејасно Митрово казивање да ће Срби отићи негде на север, тако да их у овим пределима неће ни бити, а да ће се касније опет вратити.

Мистерија "чоека са севера" тек чека одговор.