Будућност краља Милана

О тој злој судбини краља Милана, за којег је још Милош знао да ће "као дете доћи да влада Србијом", Митар је овако говорио проти Захарији:

"У прво вријеме, куме, то дијете које будне дошло на престоље Србије, неће владати само, већ уз помоћ некакве комисије од три члана.

Дуго времена док дијете не буде стасало, у зељмаи ће бити велико незадовољство и узрујаност међу народом. Кад се замомчи, то дијете ће повести рат против Турчина. У почетку тога рата неће имати среће, али ће у другој године те војне Србији бити боље. Почеће, уз помоћ Русије, добијати бој иза боја, те ће тако побиједити Турску.

Тај момак ће знатно проширити српске међе, те ће и своју главу краљевском круном овјенчати, а Србију новом славом прославити.

Пошље ће Србија под жељом тог момка који будне краљ повести рат противу једне братске државе. Од тога рата свако живи ће се стидјети. На нашу срамоту ми ћемо неславно изгубити ту војну, а војници који се из тога рата будну вратили својим кућама ће говорити:

"Нит знамо через чега смо у тај рат пошли, нит через чега смо вамо дошли..." Тај погибељ наше војске никоме потребан неће бити, те ће се народ сам запитати: "Шта нам је донио тај рат, осим јада и срамоте?...

Каде тај момак постане краљ довешће краљицу из брадске земље. Она ће бити лијепа ко вила. Очи ће јој таке бити ко ноћ пуна свијетлих звјезда, а глас ко најмилозвучнија фрула чобанска. Кад будне ишла сокаком сви ће мишљети да најљепша планинска срна калдрму гази... Но, он неће дуго ш њоме, саставити. Пријеке нарави, своју жену ће оћерати из земље, те ће Србија остати без краљице.

Народ ће жалити своју краљицу и њојзи ће, уз инат краљу, лијепе пјесме испјевати и пјевати. Та жена, краљица, родиће му мушко дијете и оно ће још нејако, ко што му отац бијаше, сјести на српско престоље.

Кад му се син круном овјенча, тај краљ ће бити оћеран из земље. У туђини се јопет неће саставити са својом краљицом. Но, вољеће млого женскиња, а и женскиње ће вољетти њега, јербо ће бити лијеп са очима ко у сокола сивог и слаткорјечив, те ће га све што сукњу носи радо чути и слушати...

Утјеха ће му бити у томе што ће му сву част указивати млоги цареви, те ће на свијем дворовима радо виђен бити. Добру вјеру ће му један цар поклонити који ће га вољети ко што својега сина јединца воли. Ш њим ће он имати млого збора и разнијех договора, али умријеће млад у најбољим годинама за чоека. Умријеће у једном царском граду у туђини у великој сјети и жалости за Србијом. У туђини ће сахрањен бити. Великачка част ће му бити указана када будне умро. Мноштво крунисанијег глава сјатиће се око његовог табута, а тај велики цар ће му свијећу носити."

• Обистини се цео живот краља Милана

Порука Митра Тарабића говорила је очигледно о краљу Милану Обреновићу, који је дошао да влада Србијом после убиства његовог стрица Михаила 1868. године. На овај престо ступио је малолетан, па је једно време, док није постао пунолетан, Кнежевином Србијом управљало намесничко тело.

Као што се зна из историје, Милан је, још као кнез, објавио рат Турској 1876. години. У том рату Србија је претрпела велике губитке. Међутим, следеће године Срби су знатно ојачали и уз велику помоћ Русије победили су турску војску.

После овога рата, Кнежевина Србија проширила је своје територије, те су, самим тим, створени сви услови да постане краљевина. Неколико година касније, 1881. године, Милан Обреновић ће постати први српски краљ, после вишевековног роства под Отоманском империјом.

Што се тиче краљевског живота, познато је да се оженио руском племкињом Наталијом Кешко. Из тог брака родио се син јединац Александар Саша. Познато је да овај брак није био нимало срећан, те да је због сталних свађа краљица Наталија била приморана да напусти земљу.

Као жена необичне лепоте и финих манира, краљица Наталија Обреновић стекла је међу Србима огромне сипматије. Нарочито због њених брига за ширење културе, просвете, а посебно здравства. Народ ју је због тога искрено заволео, па је њено прогонство потресло читаво јавно мњење земље и престоног Београда.

Револтирани овим поступком краља Милана, Срби су јавно, у знак протеста, певали познату песму:

"Милане, драгане, љубим те ја,

љуби те твоја Наталија:"

Када се анализира овај део Митрове поруке о животном путу српског владара, одмах се може уочити да је кремански видивњак предвидео да ће краљ Милан водити и један неславан рат " са братском државом". Реч је о Српско-бугарском рату, који је овај владар, без икаквог разлога, повео 1885. године. Тај рат Србија је срамно изгубила.

Осим тога, јасно је да је овај прекогнистичар предвидео и Миланово прогонство и његову прерану смрт, далеко од отаџбине. Милан је умро у Бечу. Сахрањен је фрушкогорском манастиру Крушедол, ван граница тадашње Србије, на државној територији Аустоугарске монархије.

Казивање Митра Тарабића да ће око Милановог ковчега бити окупљено мноштво крунисаних глава тадашње Европе сасвим се обистинило. Наиме, на испраћају земних остатака овога српског владара у сремски манастир Крушедол, поред аустоугарског цара и краља, Франца Јосипа Хабзбуршког, који је по православном обреду, иза Милановог ковчега, носио велику свећу, овој тужној церемонији присуствовали ссу предсавници готово свих европских дворова. Иначе, тада је у Бечу владала велика хладноћа, а сам дан испраћаја мртвог краља Милана био је један од најхладнијих у историји овога града.

Изгледа да је Митар Тарабић осетио оно место историје које нам ни она сама, до данас, није открила. Реч је о такозваном "тријализму", између Беча, Београда и Будимпеште, у коме је, по идеју Франца Јосипа, одлучијућу улогу требало да одигра Милан Обреновић.

Описујући визију сусрета српског владара са аустриским царем, кремански прекогнистичар исказао је и следећу реченицу: "Ш њим ће имати млого збора и разнијех договора".

Не може остати незапажена још једна Тарабићева порука која се односи на "Српско-турски рат" 1876. године, а о којој нам је прота Захарије оставио овај спис:

"Каде је настао Први турски рат, ондакар је Митар стално говорио народу да се не плаши, јер Турци неће ићи у Кремна. Ја сам се уздао у ове кумове ријечи те нијесам ниђе бјежао, иако су аскери и башибозуци били на пола сахата од нашега села.

Био сам миран, без обзира што су Мокра Гора и Заовине биле већ у пламену. Народ бијаше ухватила велика страва те готово сви бијежали према Ужицу.

Бјежало је све... И старо и младо... Јако и нејако... Међутим, Митар и ја сербез смо сједили и одвраћали народ да не бјежи говорећи:

"Шта је људи? Што бјежите?! Ви сте луди! Ни један Турчин неће Шарган прећи!"

Тако је и било... Турци су дошли испод Шаргана, али га нијесу прешли, јер их је наша војска потиснула према Срини."