Аудијенција на двору српског владара

Било је то 1879. године, почетком месеца матра, када је у Кремнима снег почео да копни.

Пред црквеном ћелијом, у креманском засеоку Захарића кућа, под Таром, седе прота Захарија и његов кум Митар Тарабић.

Цркве у Кремнима није било, па су се црквени обреди вршили у тој богомољи.

Прота Захарије Захарић био је учен човек тога времена, један од најписменијих људи овог планинског краја, а Митар Тарабић неписмени сељак који је мислио да је крај света "тамо негде иза далеког Биограда".

Митар је увек долазио проти када би наумио да му нешто каже. Тако је и сада, гледа како снег копни и вели своме куму:

- Бог хоће да казни овај народ, па усред зиме пушта љето.

- Божја воља, куме! - узврати прота.

- Није, него је народ кваран. Суде се доље у вароши око једне кокоши и некаквијех корова и трњина... Не ваља, никако не ваља!

- А шта то не ваља, Митре?

- Не ваља оно што ће доћи.

- Нешто ми много заобилазиш - нашали се прота Захарије.

- Страх ме је да ти о томе и говорим - бојажљиво ће Митар. Мало се замисли, и када прота рече: - Казуј!, он одговори:

- Биће рата!

- Када? - узнемири се прота.

- У љето, онога дана када љетни снијег буде обијелио цијела Кремна.

- Богати, куме, откуд ти то знаш?

- Тако ми је казато - рече, и опет заћута Митар.

Његов кум био је свештено лице и могао је веровати да тај глас долази од Бога, али Митар је слушао неки други глас који му је све "говорио". Није знао откуд долази, ни како га чује. Није то знала ни наука тога времена, па и данас се мало зна. Али, откад човек мисли, сматрало се да оно што не зна, не значи да не постоји. Било како, али то што је тада, тих дана, говорио Митар Тарабић, а пре њега његов стриц Милош, све се обистинило.

А ево како је било...

Већ тада, те 1876. године, осмог јуна, Кремна освануше под снегом. Истог дана кнез Србије Милан Обреновић објави рат Отоманској империји. Са Пожешког поља, Ужичка војска крену на две стране: ка Јавору и ка Увцу...

Од тога дана учени кремански прота поче да се присећа свега онога што му је кум Митар говорио. И овога што се данас обистинило и онога што би се у будућности могло обистинити... Сети се и неких речи које је, још као младић, чуо и запамтио од Митровог стрица, Милоша Тарабића. Потражио је дивит и перо и све то, смирено, почео да записује...

Неколико година пре креманског проте, прорицања покојног Милоша Тарабића бележио је доле, у оближњем Ужицу, његов побратим прота Гаврило Поповић. Записао је сваку Милошеву реч и те белешке узидао у темеље своје нове куће под Пашиновцем. Д остану будућим поколењима.

У престоном Београду Министарство унутрашњих дела Кнежевине Србије помно је пратило сваку изговорену реч кремански видовњака. У посебну рефературу сливале су се све поруке Милоша и Митра Тарабића: оне које су њих двојица стварно изговарали и оне које је народ приповедао.

Смењивале су се владе Данила Стефановића, Николе Христића, смењивале су се на власти и други водећи политичари ондашњег времена, а архива поменутог министарства из дана у дан све више се пунила новим списима. Узалуд је сам Никола Христић саветовао кнеза Милана да треба разлучити те извештаје: оне који се, заиста, држе речи ових необичних Креманаца од које је народ приписивао њима. Али, млади Обреновић је био неумољив. Слепо је веровао да све те гласине долазе од попа Захарија.

Тако је једног дана, у присуству свога оданог пријатеља, ужичког политичног првака Алексе Поповића, и тадашњег министра финансија, Чедомира Мијатовића, све те рукописе узео и закључао у свој трезор.

Милан Обреновић се плашио овог "црног пророчанства". Из страха је прогонио такозване "Тополаше" - присталице династије Карађорђевић. У њих је убрајао и попа Захарија и ужичког проту Милана Ђурића. Око ове двојице свештеника бејаше разаслао мноштво полицијских жбирова. Од те "почасти" није поштедео ни свог министра просвете Добросава Добру Ружића. Полицијски и његови дворски доушници јавише му тако да министар Ружић у своме стану крије Милоша и Митра Тарабића...

Свестан да у тим временима политичке мржње и нетрпељивости о свему што су пророци Милош и Митар Тарабић треба ћутати, јер су се светла знамења Такова и Тополе изродила у међусобну омразу и крв, прота Захарије је сваку реч креманских визионара записивао у потаји, скривао од људских очију и ухода обреновићевских достављача.

Тако је, захваљујући тим записима, оживљен и протин сусрет са самим кнезом Миланом.

Према протином казивању, ова аудијенција на двору српског владара била је условљена Милановом, тренутно, помирљивом политичком према "Тополашима". Крајем априла те 1876. године, уочи рата са Турском, Милан је желео да осигура мирну и чисту позадину своје кнежевине, од било којих унутрашњих непријатеља.

Том приликом кнез је био несебично љубазан и предусретљив.

- Млад и лијеп је био и лијепо ме примијо - записао је за себе прота Захарија.

После једног часа разлога о свему и свачему, кнез Милан га, изненада, запита:

- Оче Зарија,будите искрени па ми рекните - шта, у души, мислите о том вашем Креманском пророчанству?

- Ја му рекнем:

- Господару, оно је моје, исто колико је и твоје.

- Знам, знам, оче Зарија, свашта се о томе прича, али пророци су ваши кумови?...

Јопет ја њему казујем:

- У праву си, Господару, због тога што се о томе свашта прича, ја о томе најрадије шутим. А, што се тиче кумства, ја сам кум са свима њима, а не само са Милошем и Митром. Дао бог, имаде их доста.

- Немојте се љутити, добри оче Зарија, али ми се чини да они пророкују како има воља. За кумове и сроднике све мед и млијеко, а за некумове и несроднике јад и пропаст...

- Камо лијепо среће, мој Господару, да је то тако као што велиш.

- Није, ваљда друкчије? - изненади се млади владар.

- Господару, рекох ти да о томе најрадије шутим - мудро одговори прота Захарије.

- Али, зар и мени, вашем владару, нећете ништа да кажете?!

- Да имадем што лијепо рећи, рекао бих и за кумове и за оне који то нијесу...

- Дедер, познато ми је шта се у том пророчанству слути мени и мојему потомству, али, тако вам Бога, рекните ми шта браћа Тарабићи причају о будућности ваше вамилије?

- Нијесу они браћа, него стриц и синовац.

- Није важно - нестрпљиво рече кнез. - Но, дајте, рекните ми какву сутрашњицу проричу вама и вашем потомству?

Ја му рекнем:

- Никакву, мој господару. Само јад и чемер.

А он ће јопет: - Рекните, рекните?

Па, ево, казаћу ти све како је било, рекнем ја, па му стадох причати - "Јесенаске, на други дан моје крсне славе, Светога оца Луке, дође код мене Митар. Ја се зачудих што га јуче није било, па се ш њиме нашалих, рекавши му, што ми он, вака делија од човјека, долази садево на женску славу - што ће рећи патерице. Видим ја, нешто као да крије од мене, па пошто женскиње оду у другу одају, ја га запитам:

- Богати, куме, јесте ли кући здраво, нешто си ми карли данас?

- Јесмо, Богу вала - одговори Митар. - Него, куме, право да ти речем, ја се забавио о неком другом белају, па све од дуга доба мишљах јал да ти рекнем, јел да ти не рекнем. Особито ме јуче, на први дан твојега светитеља, обузе нека туга што све то кријем од тебе, те зато не смогох снаге да дођем амо ко и остали људи.

Ја га и не силих да ми о том белају одмах казује, већ прво сједосмо за трпезу те заједно са домаћима и осталим гостима попричасмо о другијем стварима.

Око четири сахата, да би јоште за видјела стигао кући, Митар одусти о соврете се заједно, при испраћају, нађосмо у мојој авлији.

Опазим ја, Митар се загледо некад у висине, те примијетим да полугласно броји оџаке на нашијем кућама.

- Ама, куме, нећеш ваљда у дунђерине - комедијам ја ш њиме, а он ће ко да нешто провјерава, али онако тијо, сам за себе:

- Јес, има их четрнајест...

- Има, хвала Богу - узвратим ја - а биће их још више.

- Е, у том је белај, куме, што неће - самоувјерено каза Митар.

- Нека Бог одржи ово што се садево дими, па ће бити добро рекнем му ја.

- Камо лијепе среће - одговори он озбиљно, а у очима му искри нека чудна туга.

- Видиш ли, мој куме Зарија - продужи Митар своје казивање - ових четрнајест оџака што се садево из њих лијепо дим вије?

- Видим! - кажем ја њему.

- Е, куме, доћи ће време када се више ниједан оџак из овијех кућа неће пушити... Нагруће на ова твоја гнијезда некаква огњена сила да од овијех кућа ни камен на камену неће остати.

- Чија ће то сила бити, куме Митре?

- Сила гвоздених кола и браће што се изродише у небраћу што ће ићи тијем колима.

- Када ће се то згодити? - упитах.

- Ти, куме мој, то нећеш доживјети, али твоји унуци оће.

Пошље овог мог казивања - заврши поп Зархарије своје сећање на овај сусрет са владаром тадашње Србије, књаз одједном преблиједе, а у погледу му указа нека голема ватра, помијешана са изненадном тугом и стравом, увати ме за руку, попут малог дјетета, те ми казиваше:

- Значи, исто, оче Зарија, и за кумове и за некумове?...

- Исто, мој Господару - речем му ја - само је утјеха и теби и мени што ни ти, ни ја нећемо то доживејти... Ти попаст твојега, а ја пропаст мојега дома.

И ово пророчанство Митра Тарабића се у потпуности обистинило...

• И куће изгореше до темеља...

У Мајском преврату 1903. године нестало је династије Обреновића, а четрдесет година од овог масакра на београдском двору, у селу Кремнима збио се следећи догађај:

• Те јесени 1943. године, када су јединице НОВ и ПОЈ, у фронталном нападу, преко реке Дрине, прешле на територије западне Србије, партизанске претходнице допирале су готово до самог Ужица. Фронт Народноослободилачке војске простирао се великом жирином, почев од града Прибоја на реци Лим, све до села Перућца, код Бајине Баште.

Прешавши планину Шарган, гронт се нешто сузио, захватајући јужне делове планине Таре и северне огранке Златибора. Врховни штаб НОВ и ПОЈ донео је одлуку да партизанске снаге пређу ток реке Ђетиње и тако заузму Ужице. Главна и одлучијућа битка наших снага против окупаторских тупа, одуграла се у Кремнима. Иако малобројни и слабије наоружани, партизани су успели да комплетну бугарску 24. дивизију потисну до овог села у непосредној околини ужичке вароши. Бугарски команданти хитно су затражили помоћ од Немаца и то у авионима и тенковима, које као пешадијска одреда и једну комбиновану ескадрилу авиона. Захваљујући брзој помићи, бугарска 24. дивизија после дугих свакодневних борби једва је повратила своје раније утврђене положаје на планини Шаргану, али уз велике губитке.

Пролазећи поново кроз село Кремна, војници бугарске дивизије, заштићени немачким тенковима, палили су и убијали све што се испред њих налазило. Пошто су се на самом улазу у ово село, у непосредној близини главног пута Ужице - Сарајево, налазиле куће Захарића, Бугари су прво запалили тај засељак.

У сваком мештанину Кремана видели су комунисту, а свакој сеоској кући "партизанско упориште".

Ушавши у пространо двориште овог засеока, отпочели су да пале, пљачкају и убијају све живо што се у кућама и око њих налазило. Тако су, између осталих, прво убили Ђорђа Оцокољића, ученика Ужичке учитељске школе, иначе блиског рођака ове фамилије, дечака, коме није било ни петнаест година.

Када су куће изгореле и од њих остале само зидине, неколико бугарски подофицира сели се у немачке тенкове, које су били дотерали до самих ових згаришта. У несхватљивом бесу, управили су топовске цеви тенкова на ове зидине и гађали их све док и темеље већ уништених зграда нису сравнили са земљом.

Није била поштеђена ни креманска богомоља, звана "Ћелија", у којој су свештеници, чланови породице Захарића, заветно, чували делове Врутошког јеванђеља и низ других вредних и за нашу националну културу значајних, неиспитаних ретких књига.

На ово Тарабићево виђење будућности подсетио нас је, 1950. године, угледни кремански домаћин, Драгутин Ђурђић, који је у тим бурним данима окупаторскох вандализма, силом прилика, био председник креманске општине.

Згражавајући се над овим делима, Ђурђић је храбро иступио пред бугарског генерала и демонстративно поднео оставку на свој положај.

Команданта ове дивизије, генерала Симова, изненадила је храброст и одлучност једног обичног српског сељака, па је преко Ђурђића почео детаљно да се распитује о поступцима својих војника. Када му је овај храбри човек објаснио да његови војници нису поштовали ни чувену креманску богомољу "Ћелију" и реч креманских визионара генерал га је уплашено погледао и преко свог ађутанта наредио да даље паљевине и убијања престану.

Тада се ту затекао и један бугарски официр, који је Ђурђићу представљен као бивши председник софијске општине, а који је свом генералу, том приликом, рекао да одлично познаје садржај кремаског пророчанства, цитирајући, готово дословно, извесна његова поглавља.

Наравно, све је било касно. Десетине наивних људи већ је било поубијано, а многи сеоски домови спаљени. У том вихору, заувек је настало много дивних људи овог планинског краја, док су полумртву протину унуку, младу учитељицу Милицу Јеремић, сељаци кришом, ноћу, допремили до ужичке болнице.

Визија овог догађаја, који је Митар Тарабић предвидео шездесетих година 19. века, изненађује прецизношћу детаљног описа.

Чини се да ова идентификација бугарских окупатора као "браће", која су постала "небраћа" поседује призвук горке алузије на ондашње веома изражене теденције идеализације панславизма. Наведена Митрова порука звучи као подсмех овом веровању. Опис "гвоздених кола" у потпуности одговара појавом тенкова. У вези с тим не може се ни помислити да је овај неписмени кремански сељак могао било шта да наслути о том убилачком изуму науке тадашњих дана. Тада, када се није знало ни за аутомобил...

Сви остали описи поменутог збивања у овом селу у потпуности се слажу са предсказањем овог видивњака, јер је:

• Креманка катаклизма постала стварност. Митрове, речи такође.

• Мајски преврат 1903. и кремански масакр 1943. године ишли су у анеле наше историје, а прота Захарије је остајао у осами своје ћутње о свим тим збивањима која су се обистинила још за његова живота или ће се одигравати после његове смрти.

• Приликом описаног сусрета са кнезом Миланом Обреновићем, скромни прота је, заиста, рекао истину младом владару Србије да о Креманском пророчанству најрадије воли да ћути. Свестан да је он једини аутентични слушалац, а сами тим и потенцијални тумач видивитих порука Милоша и Митра Тарабића, овај образовани свештеник стално је имао на уму поједина, тумачење овог пророчанства.

На жалост, та произвољеност најчешће је долазила до оних људи које је он сматрао својим пријатељима. Они су, како им је политички погодовало, измишљали легенде о Креманском пророчанству. Овакав начин искривљавања истине прота је највише осуђивао. Због познатих политичких превирања која су крајем прошлог века задесила Србију, прота Захарија је одлучио да о свему ономе што су му већ казали или ће казати Милош и Митар Тарабић - потпуно заћути. Једино се поверавао протама Милану Ђурићу и Гаврилу Поповићу. Другим би, када би га упитали шта има да им каже о порукама креманких видовњака, одмахнуо руком, одговарајући: "Батали то, пријатељу, ја сам поп и моје је да слушам Бога, а не пророке!"

Неки листови тога времена ниподаштавали су вредност ових пророчанстава. У листу "Време" од 29. априла 1929. године, на самом почетку Јануарске диктатуре, писали су да прекогнистичке визије Милоша и Митра Тарабића нису ништа друго до "политичка ујдурма" проте Милана Ђурића и проте Захарија Захарића.

И пре тога, неки листови булеварског садржаја, плашећи се дејства појединих делова Креманског пророчанства, а који нису била повољна за тадашње властодршце, вређали су личности и сене честитих људи и родољубља као што су били прота Милан Ђурић и његов сапутник и саборац прота Захарије Захарић. Сасвим другачије о њима сведочи др Радован Казимировић. У свом запаженом делу "Тајанствене појаве у нашем народу - Креманско пророчанство", понет прекогнистичким порукама Милоша и Митра Тарабића, он указује: "то је наша, народна визионарска епопеја", а у опису проте Захарија наводи следеће:

"Улазећи у његов дом мени је изгледало као да улазим у дом каквог старозаветног патријарха. Ушав у двориште, у пратњи попа Маринка, ја сам спазио веома високог осамдесетогодишњег старца, који је изашао из куће да нас сачека. Он је био извештен о посети те је изашао к мени у сусрет. Његова седа брада изазива у мени чудну слику старозаветног патријарха Аврама. Права слика из наше народне Библије. Са највећим страхопоштовањем пришао сам одмах руци овога седога човека, који је, иако нешто погурен, са радосним осмехом на лицу хитао својим гостима. Очи му беху плаве, а брада потпуно седа и дуга. Прота Захарије постао је чувен исто као Милош и Митар Тарабић, за чија пророчанства баш преко њега и знамо."