Љубиша Р. Ђенић

Љубиша Р. Ђенић био је српски хроничар и историчар.

Рођен је 3. маја 1914. године у Чајетини на Златибору. 1946. године почео је да ради као књижар и наредних двадесет година био је једини стално запослени радник библиотеке у Чајетини. Као библиотекар, промовисао је књиге златиборском становништву. У библиотеци у Чајетини држао је читалачке часове, припремао зидне новине, организовао продајне изложбе књига, књижевне вечери. Отварао је подружнице библиотеке по златиборским селима, у којима је и организовао изложбе књига о пољопривреди и домаћинству. 1954. године радио је на сређивању књижног фонда библиотеке у Чајетини по међународној децималној класификацији, чиме је обухваћено и једанаест сеоских библиотека-подружница. Тако је чајетинска библиотека постала једна од првих савремених библиотека у ужичком крају.

Током свог рада, Љубиша Р. Ђенић придавао је велики значај и прикупљању и презентовању завичајне грађе, па је 1960-их година формиран и завичајни фонд књига у чајетинској библиотеци. Сакупљао је и старе и ретке књиге.

Захваљујући Љубиши Р. Ђенићу, чајетинска библиотека постала је својеврсни стожер златиборске културе. Под њеним покровитељством одржаване су разне изложбе, књижевне вечери, шаховски турнири...

За свој изузетан допринос култури и просвети у златиборском крају, Љубиша Р. Ђенић добио је 1964. године Вукову награду.

Објавио је 765 различитих радова: 235 новинских чланака, 160 цртежа, 139 прича и ерских пошалица, 43 прилога из етнографије, 30 легенди, 27 разних приказа, 15 биографија и др. Приредио је 31 публикацију, и илустровао је 10 књига и монографија. И о њему самом писали су многи. Међу најзначајније његове радове убрајају се књиге Ерске мудролије и Златиборски летопис. Као сарадник Етнолошког друштва учествовао је и у изради Етнолошког атласа Југославије, описом шеснаест златиборских села.

Поред Вукове награде, Љубиша Р. Ђенић добио је и многа друга признања, међу којима су Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, почасна карта Народне библиотеке Србије, дипломе Народног музеја из Ужица и Етнографског музеја из Београда и др.

Љубиша Р. Ђенић умро је у Чајетини.

Библиотека у Чајетини, која је до скора носила име Димитрија Туцовића, данас се зове по Љубиши Р. Ђенићу.

Миодраг Верговић

Млади кафеџија у Чајетини преко дана точи полиће и узгред чита, црта и објављује чланке из етнографије

Још од ране младости г. Љубиша Ђенић ради напоредо са својим старим оцем Рајком, чија је кафана у Чајетини добро позната у целом крају. Многи посетиоци Златибора, који на пролазу сврате у Чајетину и сврате у њихову кафану, нису можда никад ни помислили на то шта се крије у души младог кафеџије са наочарима који их је толико пута љубазно услуживао. Уосталом, сами мештани ништа одређено не кажу о Љубишином раду у доколици. Знају га само као вредна, поштена и предусретљива човека који се каткад „заноси“ књигама.

Млади Ђенић је још од основне школе био нежна здравља и више здравствене него материјалне прилике принудиле су га да остане на очевом послу.

„Иако ме жеља вукла да продужим школовање кроз гимназију, као многи моји другови, не даде ми се“, прича млади кафеџија. „Заболеше ме очи, а кад оздравих, било је већ доцкан, престарео сам био за упис. А књига ме интересовала и раније и живот овај око мене, живот Златибора у прошлости и данас. Освојило ме то некако, те овако узгред, поред посла, читам, пишем, цртам и прибирам разноврсну грађу за проучавање Златибора, који ми је тако присан. Иначе, точим полиће и кувам кафу, то је моје главно занимање.“

Још док је био малишан, а и доцније Љубиша је често одлазио Ђоки Поповићу, свештенику из Кућана, који је тада службовао у Чајетини, и који је волео младог Ђенића и радо га призивао к себи. Најчешће у кафани, уз кафу, причао му је поп Ђока кратке причице из живота старих Златибораца, из „старог вакта“ кад је Рујанском нахијом господарио сердар Јован Мићић, најповерљивији човек кнеза Милоша. Чајетински кафеџија штампао је своје прве радове у Кићи и у листовима који су повремено излазили у Ужицу. У последње време сарађивао је у Југословенском расвиту и Етнографском зборнику где се налазе његове студије „Прикојасе“ и „Народни гуслари на Златибору“.

Г. Ђенић неколико година ради као секретар „Златибора“, Друштва за унапређење туризма. Друштво је издало његову брошуру Златибор која служи као одличан водич. Ове године Друштво је издало Ђенићеву књижницу Туризам и планинарство. У марту месецу, ове године, млади чајетински кафеџија одржао је преко београдског радија предавање о Златибору.

Поред свега тога, г. Ђенић се интересује филателијом, нумизматиком, уметничком фотографијом и цртањем. Његова збирка цртежа и фотографија има око 500 прилога. Г. Ђенић се спрема да ускоро објави збирку цртежа По Златибору. Иначе библиотека чајетинског кафеџије има око 200 свезака са неколико врло старих књига.

Млад човек, двадесетпетогодишњи кафеџија, сада прибира грађу и спрема нова дела. За Етнографски гласник спрема чланке „Црква Јања“ и „Печење катрана“. Поред тога г. Ђенић има спремљену збирну Народне песме са Златибора.

На растанку млади кафеџија, научник, уметник и културни радник, смешећи се скромно вели: „Радим и ја на том општем послу, онако како знам, умем и могу“.

Миодраг Верговић

Политика, 14. 12. 1939.

Љубомир Симовић

Човек у сенци

... Када смо се, кроз сиво снежно вече, смучкама спуштали према Чајетини, нисмо ни слутили какво ће нам задовољство пружити један тих, ситан човек, окружен рукописима и књигама.

Књига утисака

Почећемо од књиге у коју посетиоци чајетинске библиотеке и музеја бележе своје утиске. Неки од њих изражавају задовољство што су видели тешке окове у којима су трунули хајдуци, што су видели ланце које су хајдуци усијавали па обмотавали око голих груди своје жртве да би јој извукли новац. Неке се удубљују у предмете нађене у рушевинама манастира Јање, неки се користе вредним рукописима који се овде чувају. А многи од њих бележе своје утиске и скромном раду човека који је смисао свога живота нашао међу књигама и међу предметима који су припадали давним људима.

„Човек не може а да се не придружи похвалама у овој књизи – а то доноси једну незгоду. Хвалити у хору исто тако је неубедљиво као и кудити у хору. Али, ту се умеша савест: треба искрено саопштити своје утиске, ћутање би било неправично. То су мисли које окупирају посетиоца и ја се осећам дужним да их уместо похвале и честитке забележим“ – записао је 1956. године Стеван Мајсторовић, главни уредник НИН-а.

А један француски туриста записао је кратко: „Шарман!“

Зашто?

Библиотеку од 7.000 књига и музеј у малој полуварошици створи је Љубиша Ђенић. Затекли смо га међу својим књигама, ситног, мало погуреног, са француском капом на глави, тихог, нагнутог над рукописом златиборског Летописа. У почетку неповерљив, тек кад је видео да смо искрено заинтересовани његовим радом, широко нам је отворио врата своје љубави према Златибору.

Почећемо његовим речима о себи, забележеним као поговор Летописа:

„Много сам дана провео лутајући Златибором од колибе до колибе, много сам се наслушао ведрих шала, прича из старог вакта, о добу кад је овим крајевима господарио силни сердар Мићић, а Муртеницом, Торником и Чавловцем промицали чопори медведа или витких срна и јелена, о добу када су Златибором господарили хајдуци, који нису одлазили у хајдуке из витештва већ не могући да се помире са дисциплином која се наметала новој савременој држави која се стварала на рушевинама отоманске империје.“

И заиста, о Златибору он зна сваку легенду, зна сваку његову луку, сваки бор, нема ваљда ни најскривеније нијансе у златиборском небу а да је он не познаје и да му није драга. За њега је Златибор „спрат Србије, чије пространство лећи и физичке тегобе и тугу човечју“.

Ђенић је запливао у све научне области: у историју, етнографију, археологију, у географију, дајући етнографску, историјску, археолошку, па чак помало и литерарну слику Златибора. Написао је биографију сердара Мићића, затим биографију малог бомбаша Сирогојна, једног од најмлађих народних хероја у нашој земљи, испод његовог пера изашло је стотине разноврсних чланака, а сада пише и Летопис Златибора, стилом коме је у нашем сликарству сличан стил наивиних уметника, простодушно, понегде мало непрецизно, незграпно, аматерски, али са пуно љубави, са пуно заноса, са пуно златиборског свежег заноса. Кад нам је отворио врата својих открића нисмо више жалили свој не много славан смучарски спуст низ Палисад.

Први туриста: 1750. Године

Био је то сарајевски трговац Хаџи Никола Селак, који је на Водицама саградио колибу и од 1750. до 1757. године редовно свако лето проводио на златиборским суватима, лутајући по Чавловцу, Торнику, Рибници.

Партизанске Воде сматрају правим Златибором. Међутим, то је тек капија Златибора. Прави и најлепши Златибор налази се у Рибници, у лепим и дивљим кањонима Рзава где људска нога још није оставила свој траг, у Чавловцу где су шуме и данас пуне срна. Летовалиште је подигнуто на Партизанским Водама зато што су оне биле близу среског места, а даље, у дивљину, туристи нису смели крочити због врло развијене хајдучије.

Сима Милутиновић - Златиборац

Ђенић је чајетинској библиотеци прибавио и неке занимљиве преписе из архива Марије и Симе Милутиновића Сарајлије. По тим преписима закључује се да је наш песник, Његошев учитељ, Сима Милутиновић Сарајлија, пореклом из златиборског села Рожанства, и да се није презивао Милутиновић.

Неки Сима Симовић, старином од жупе никшићке, Херцеговац, доселио се на Златибор. Ту му се у Рожанству 1741. године радио син Милутин Симовић. Он се оженио Анђелијом, преунуком Баја Пивљанина и са њом добио сина кога је крстио именом свога оца. Био је то Сима Симовић, који је своје презиме заменио презименом Милутиновић, направљеним од очевог имена Милутин, и томе додао надимак Сарајлија, ваљда по мајци Анђелији која је рођена у Сарајеву.

Сима Милутиновић Сарајлија боравио је једно време у Чајетини као помоћник Јована Мићића, сердара рујанског.

Посетиоци Библиотеке

Чајетинском библиотеком и њеним вредним реткостима користе се и наши најпознатији научни и јавни радници, новинари, професори, урбанисти, а највише сарадници Етнографског музеја у Београду.

За годину дана прочитано је око 7.350 књига. Ђенић води и врло занимљив дневник рада, у који бележи своје утиске и разговоре са читаоцима.

Љубомир Симовић

Вести, 30. 01. 1958.