Милан Ђурић
Прота Милан Ђурић је рођен 9. марта 1844. године у Заовинама на Тари, као четврто дете оца Ђорђа-Ђоке и мајке Тодоре. Одрастао је у свештеничкој породици. Његово школовање почиње 1852. у Рогачици, тадашњем административном средишту среза Рачанског, где завршава три разреда основне школе. Четврти разред завршава у Ужицу. Четири разреда средње школе завршио је у Првој београдској гимназији (1856-1860) у којој је упознао Петра Карађорђевића, будућег краља и то у време њеног израстања у потпуну Књажеско-српску гимназију. Интересовао се за школовање у Војној академији али по традицији своје породице, уписује Богословију 1860. године. Као осамнаестогодишњак учествовао је у борбама када су Турци бомбардовали Београд 1862. Поред свештеничког позива, бавио се политиком, у којој је остао до краја свог живота. Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Политичку делатност везивао је за Радикалну странку од њеног настанка. Када је 1875. године букнуо Херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину. За храброст у српско-турском рату (1876-1878) два пута је одликован. На изборима за Народну скупштину 1878. године изабран је за народног посланика. Током Првог светског рата, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где је и умро 30. априла 1917. године. Његови посмрти остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године. О њему су остале у народу многе приче, песме и анегдоте.
Политичко деловање
Након службе у Заовинама и Карану, 1869. године је премештен у Ужице. Ту је изабран за народног посланика, да то и остане наредних 40 година. Припадао је малобројној али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Ос оснивања Народне радикалне странке, 1881/82. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба. Довођен је у везу са убиством напредњачког посланика Вељка Јаковљевића (1885). Да би избегао хапшење, отишао је у Црну Гору, а потом у Цариград. Помилован је 1889. и вратио се у Ужице, у коме је доживео све почасти народног борца. Због Ивањданског атентата на краља Милана (1899) био је осуђен на 20 година затвора у тешким оковима и рашчињен у цркви Ружици. Помилован је 1901. године. Прота је био велики и чест говорник у Народној скупштини. Две његове фасцинације биле су Радикална странка и Русија, у којој је по налогу Николе Пашића и боравио (1877-1888). Учествовао је у ратовима 1912-1914.
Одликовања
Одликован је многобројним домаћим и страним одликовањима.
Орден Таковског крста V реда
Орден Таковског крста са мачевима V реда
Орден Белог орла IV реда
Орден Белог орла V реда
Орден Светог Саве II реда
Звезда ордена Светог Саве II реда
Орден Карађорђеве звезде II реда
Звезда ордена Карађорђеве звезде II реда
Орден Данила I за независност Црне Горе III реда
Орден Свете Ане III реда, руски
Сребрна медаља за храброст 1876
Златна медаља за храброст 1877
Сребрна медаља за ревносну службу 1877-1878.
Златна медаља за ревносну службу 1913
Споменица рата 1876-1878.
Медаља за спомен прогласа Краљевине 1883
Медаља за успомену на 1. април 1893.
Медаља за успомену избора Петра Карађорђевића за краља Србије 1903.
Споменица поводом почетка зидања цркве С. Ђорђа на Опленцу 1912
Златан крст са брилијантима од Кнеза Петра на крштењу првенца Ђорђа Карађорђевића на Цетињу- у емиграцији