Милан Младеновић од Лужице

Милан Младеновић од Лужице (Титово Ужице, ФНРЈ, 21. новембар 1949) српски је песник и филозоф, класични филолог и преводилац, издавач и шахиста.

У разним периодима свог вишедеценијског ангажмана, Милан Младеновић је на јавној сцени био учесник и покретач друштвених и политичких процеса, али и жртва политичког прогона (провео у затвору тринаест месеци, штрајковао глађу 40 дана, судски му заплењени и уништени рукописи „Париских дневника”, итд.) који ће битно обележити цео његов животни пут. Судски је рехабилитован 2009. године.

У гимназији створио нов књижевни, уметнички и филозофски правац опсесионизам (1966—67) и развијао га током студија филозофије у Београду. Као матурант активно учествовао у студентским демонстрацијама 1968, а у време студија био лидер бунтовних студената Београдског универзитета (политички учитељ потоњем премијеру Србије Зорану Ђинђићу). Осујетио је додељивање почасног доктората Београдског универзитета Јосипу Брозу Титу због чега је више пута привођен и у дужем периоду осујећиван у објављивању песничких књига и у запошљавању на Универзитету.[6] По изласку из затвора основао и водио издавачку кућу „Сфаирос“ (1987), обновио Народну радикалну (1989—90) и основао Конзервативну странку (1991). Двапут кандидован за председника Србије (1990. и 1997) и именован за члана Крунског политичког савета принца Александра Карађорђевића (1992). Говорио у америчком Конгресу (1990) и примљен у Стејт департменту и код председника Владе Канаде (1992).

Члан је Српског филозофског друштва (од 1975) и Удружења књижевника Србије (од 1983). Објавио око двадесет књига из области поезије, филозофије, есејистике, политике и преводилаштва.

Политички процес и затвор

Због антикомунистичких текстова које је под псеудонимима писао у париском емигрантском часопису „Савременик“ („Комунисти се срде на Бога”, „Мефистофеловски загрљај Запада“, „Следећи рат Драже Михаиловића“, итд.), Милан Младеновић је био осуђен на четрнаест, а одлежао тринаест месеци затвора, од 5. октобра 1984. до 5. новембра 1985. Хапшење Младеновића и злостављање многобројних његових пријатеља и сарадника осујетило је објављивање часописа „Словест“ који је покренуо са Харитом Балабановић Вибранц и мноштвом истакнутих српских и француских стваралаца и интелектуалаца у Паризу, као и његово именовање за главног уредника часописа Удружења књижевника Србије на страним језицима. А угушиће и уметнички покрет „гренголизам“ који је са румунским композитором Јулиусом Брудаском и грчким математичарем и песником Лазаросом Тошунидисом — „Балканска тројка“ — најпре заподенуо у немачком Штауфену, а потом проширио по париским песничким и уметничким круговима (1979—84, Штауфен — Париз).

Захтев за његово ослобађање и коректно суђење упутили су, између осталих, француски и белгијски председник, колегијум Сорбоне, Српска академија наука и уметности и многобројна велика имена светске књижевне, филозофске и уметничке сцене.

Током суђења je штрајковао глађу 40 дана и за то време написао одбрану под називом Завршна реч – Увод у доба словесности коју је критика упоредила са Платоновом Одбраном Сократовом и Ничеовим Заратустром и сврстала међу „најлепше и најузбудљивије странице филозофске литературе икада написане“ (проф. др Милан Петровић Церски у предговору за треће издање). По изласку из затвора, Младеновић је основао издавачку кућу „Сфаирос“ (1987, Земун).

Политичко деловање

У политичким иступањима у преломним годинама рушења светског комунизма и распада Југославије, Младеновић је доследно заступао програм реституције Монархије, односно обнову Краљевине Србије, и рехабилитацију Равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића, сударајући се са режимом Слободана Милошевића. У два своја говора на Скупштинама Удружења књижевника Србије (3. марта и 21. децембра 1989) шокирао је јавност саопштењима која су у потпуности одударала од опште акламативне подршке Милошевићу. Постоји доста сведочанстава о политичком и личном прогону који је уследио.

Судска рехабилитација

У јануару 2009. године добио је судску рехабилитацију којом се као политички мотивисане проглашавају ништавним обе пресуде из 1985. године. Документи са тих суђења, пропраћени инструктивним тумачењем филозофа Растка Јованова, појављују се 2011. у београдском часопису „HERETICUS“ (уредник проф. др Јовица Тркуља), предочивши јавности први пут после више од четврт века праве разлоге песниковог страдања.

Председници Конзервативних странака Канаде и Србије Брајан Малруни и др Милан Младеновић од Лужице у кабинету премијера Канаде у Отави, октобра 1992. године.
Промоција књиге Милана од Лужице „Следећи рат Драже Михаиловића” у манастиру Нова Грачаница код Чикага у септембру 1990. године. По примерак књиге држе аутор и др Јован Рашковић, лидер Срба у Крајини а између њих је владика новограчанички Иринеј Ковачевић, издавач књиге и домаћин промоције. У другом реду с леве стране стоји Слободан Павловић, градитељ моста преко Дрине „Павловића ћуприја”, надомак Бијељине.

Уметнички рад

И поред велике књижевне активности и непрекидног присуства у периодици и на јавној књижевној сцени, прву песничку збирку („Песме Ивице Понора“, Београд, „Запис“) објавио је тек 1979. године. И пре и после њеног објављивања Младеновић је много путовао. Забелешке са тих путовања прерашће убрзо у „Душе градова“.

Две године касније појавио се у Сремским Карловцима” избор из поезије ”Морам да видим острва”, чија је промоција у Скадарлији, заједно са другим издањем ”Завршне речи” и ”Европијом”, овога пута под ведрим небом, још једном закрчила простор око Ђурине куће.

После ”Земаљског шара” (Бања Лука, 1998), чијег је писца у свом предговору под називом ”Маг језичког бескраја” уредник Предраг Бјелошевић сместио на сам врх песничког Олимпа, на следећу збирку ”Ресник - Стихомахова поетика” чекало се целу деценију. Како је део јавности дочекао њено појављивање осведочава наслов ”Чудесна књига” који је своме приказу у ”Књижевним новинама” дао филозоф и песник Лука Прошић, као и његов закључак: ”И српска поезија је добила збирку коју не поседује ни једна друга”.