Љубомир Симовић
Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је драмски писац, песник, романсијер, преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности. Биографија
Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гиманзије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година прошлог века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.
Песме
Балада о Стојковићима
Песничке књиге
Словенске елегије (1958),
Весели гробови (1961),
Последња земља (1964),
Шлемови (1967),
Уочи трећих петлова (1972),
Субота (1976),
Видик на две воде (1980),
Ум за морем (1982),
Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983),
Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983),
Горњи град (1990, два издања),
Игла и конац (1992)
Љуска од јајета (1998).
Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:
Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиса“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ужичком песничком трилогијом: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.
Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.
Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.
Драме
Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.
По драми Бој на Косову снимљен је филм.
Есеји
Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999), Жабе у реду пред поткивачницом (2016).
Књиге
Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.
Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.
Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.
Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.
Издавачка кућа „Танеси” објавила је његову књигу путописа „До Оба и Хуангпуа” 2016. године.
Академик
Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Награде и признања
Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.
Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:
Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993).
Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.
„Ђорђе Јовановић“ и „Исидора Секулић“ (1968),
„Змајева награда“ (1973),
„Бранко Миљковић“ (1980),
„Милан Ракић“ (1982),
„Октобарска награда“ (1989),
„Седмојулска награда“ (1990),
„БИГЗ-ова“ (1990),
„Златни крст кнеза Лазара“ (1992),
„Десанка Максимовић“ (1994),
„Жичка хрисовуља“ (1995),
награда Града театра Будве „Стефан Митров Љубиша“ (1997),
„Исидоријана“ (1997),
„Рачанска повеља“ (1999),
„Велика базјаска повеља“ (1999),
„Васко Попа“ (1999),
„Козара“ (1999),
„Одзиви Филипу Вишњићу“,
„Заплањски Орфеј“ (2001),
Награда „Мића Поповић“ (2005),
Златни кључ Смедерева (2012)
Награда за животно дело Српске књижевне задруге (2013)
Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за најбољу путописну књигу на српском језику, 2016.
Награда "Доситеј Обрадовић" за животно дело, 2016.