О Обраду Јовановићу, познатом Ужичанину, можемо да кажемо да сем што је био добар човек, био је и уметничка душа, а првенствено мудрац. Рођен је 1949. године у Мионици. Учитељску школу завршио је у Ужицу, магистрирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1992. Био је редован професор на Учитељском факултету у Ужицу у чијем је оснивању и учествовао, један је од иницијатора оснивања Уметничке школе у Ужицу... Обрад је говорио:

"Млади уметници у Ужицу на задња 2-3 Салона су изванредни, задњи Салон може без икаквих комплекса бити пренешен у било коју галерију у Београду, у Европи. Друго је питање што Ужице задњих педесет година никада младим уметницима није дало атеље да би могли да стварају. Уметничка школа у Ужицу је по резултатима на пријемним испитима на Академији једна од најбољих, студенти који заврше, понесу изванредно предзнање, а град још не може да нађе решење за простор ове школе."

Рекло би се да да на то друго питање вероватно одговор лежи у томе да вредности Ужица и Ужичана нису у складу са политичким и владајућим структурама у Ужицу. На једној страни су талентовани, способни, а на другој наметнути и неспособни.

Обрад је живео и стварао на Белој земљи, у ужичким боемским круговима познатом "Обрадовом атељеу" који је био само његов лични простор, једна врста светиње уметника, у галерији којом је на неки начин вратио дуг својој највећој љубави - сликарству, увек су се могле погледати његове слике које нису биле на неким од многобројних изложби.

Све у свему Обрад је био великан Ужица, а данас је легенда и вечити знаменити грађанин овог града.

"Кад погледамо не само Ужице, него и највећи број градова у Србији, па чак и Београд, можемо видети каква је то све провинција. У суштини, провинција је простор у којем ништа не успева. Овде нису успели пагани, нису успели хришћани, Обреновићи, Карађорђевићи, нису успели партизани, а ни четници, ни рокери ни панкери... углавном успева само неуспех. И то само зато што групе, системи јако брзо угуше појединце."

Обрад Јовановић

"Ми живимо у периоду анархије, апстракције и апсурда. Како је могуће да фудбалер или један тим вреде више него фабрика? Како је могуће да Шумадија не вреди, да све њиве у Шумадији никоме не требају и ништа не вреде? Како то могуће да јабука буде шест динара? Или килограм сувих шљива без коштице буде двеста педесет динара? Како је то могуће?

Кад се анархија и апсурд узму у здрав разум онда долази до апстракције да се све то поништи и значи - ништа вреди све и све вреди ништа, а то је та формула. Ви сте прешли критеријуме своје уобразиље, своје формуле и улазите у општу формулу - да све не вреди ништа и готово. Али то су по три А, а пред нама је још двадесет девет слова и то су све могућности. Ми смо ушли у апстракцију преко апсурда и анархије, и за мене је формула била сликати и сликати, ништа не пропуштати."

Обрад Јовановић

"Кад говоримо о новој Европи, поставља се питање да ли је то Европа као неки нови концепт, или је то американизација Европе, да ли се ту узима један амерички модел, да ли је то Европа какву Америка жели да је направи или Европа има неки свој концепт, то ће време показати. Оно што је нама пресудно су, сигурно, наши природни ресурси - пољопривреда, саобраћај, туризам. Ми смо све покушали, и да правимо подморницу, атомску бомбу, хемију, тенк, авион, аутобус, камион... Остало је на крају, да добро рађа Војводина, да добро рађа Шумадија, кад се обради. То је наша будућност и кад то будемо схватили имаћемо и робу и квалитет."

Обрад Јовановић

"Кад је у школском систему, у самим предметима, филозофија, метафизика, замењена економијом то је крај свега, јер је метафизика у васпитно-школском систему, поготово на вишем нивоу - корекција свести! Појам правде, појам Бога је метафизички појам, али њега пунимо са нашим поступцима у животу, са нашом праксом - да ли смо се ми понашали идеално, да ли смо се понашали праведно, што наш народ каже - да ли је то лепо или није. Ми смо се ту потпуно погубили, а све то смо изгубили у систему. Кад погледамо нашу реалност, све је прешло у своју супротност: радници су постали нерадници, лекари - дилери, попови - трговци, а професори - земљорадници. Сетимо се шта је говорио Андрић, а он то није рекао без разлога: "Живети, значи слагати варку на варку"; кад се данас у једном граду, од на пример милион људи, ујутру пробудило, рецимо, сто хиљада њих који, да би преживели, морају неког да преваре. И - ми смо сад сви у неком од ланаца преваре. Да ли је могуће да поштен човек нађе себи место кад, на пример, директори банака кажу да то што они примењују у Србији не смеју да помисле да примењују у матичној земљи. Где смо ми ту?"

Обрад Јовановић

"Уметност почива на емоцији и занату, а настаје из односа појава у природи, појава у људском друштву и у самој души. Уметник црпи свој мотив из појава у природи, људском друштву и из сопственог доживљаја. Али у свету, па и код нас је елиминисан занат, начин. Шта је уметник? Уметник је начин начина. Начин на који нешто интерпретираш да би се нешто казало. Кад се показало која је вештина свирати виолину, која је вештина добро цртати, која је вештина познавати графичке технике, која је вештина играти руски бели балет... сви они који то ниси могли да постигну у канонима чисте уметности, они су почели да траже алтернативу и на крају постали "андеграунд" чисте уметности, правог заната. И сад, они су надвладали, узели уметничку сцену у своје руке. Онај ко не зна да свира виолину, он ће на концерту разбити виолину и биће већа уметност разбити виолину него свирати виолину. Онај ко не зна да свира Шопена или неког другог композитора, он ће седети на клавиру и читати новине, или скакати по њему... И шта сад ми узимамо као уметност? Ако нам то наметне већина, онда сви кажу да је то уметност.

Проблем садашњих уметности јесте у томе што су ти из алтернативе продрли. Они који нису могли да буду балетани или позоришни глумци, они се сад баве неком уметношћу која није ни балет ни позориште, а најмање сликарство или вајарство. Онда, на другој страни имате људе који нису могли да положе пријемни испит да буду камермани, режисери, фотографи... они су почели да праве неку видео продукцију у оквиру ликовних уметности. Шта је то? То је у ствари, само један хибрид, један мутант, који се ту убацио да преузме један део колача, део публике или део свести, али у суштини, када се рашчисти - то је један голи аматеризам. Онда, технологија, и уопште, та уметност естраде је поништила суштину. Није случајно што су на Бијеналу у Венецији вратили аматере - изворну емоцију."

Обрад Јовановић

"Како реагује људска свест? На два начина - идентификација или негација. Сви они мали провинцијалски уметници, без обзира ком раду да припадају, да би унутар своје свести стекли легалности према ономе што је интернационално, они се лепе за то и постају епигони тога и спроводе то, без обзира да ли то разумеју или не, и у томе је, у ствари, тај мегаломански кич. Једна је ствар, социолошки посматрано, те авангардне групе која уметност прави у Америци. Њима је уметност више забава, њима је уметност, на крају крајева реакција и на сиромаштво и на богатство, и на средину у којој они живе, али са таквом уметношћу се уметници идентификују, да би они то били. У томе је кич. Кич је у томе да се допаднеш оним људима које познајеш преко онога што они воле код других људи. Питање је да ли људи изван тог круга имају нешто да кажу као индивидуе или не. То је први принцип - идентификација. На другој страни имамо принцип негације, људи којима је јасно шта је то, они с тим немају ништа, с уметношћу одбачених ствари, са антиуметношћу. Они хоће да јабука мирише, да помилују децу, да вечерају, изађу у природу, а не да свако гледа свој програм и нико никог не констатује унутар породице. То је сад феномен. Да ли се емоција разилажења, дели са свима унутар породице или социјалне групе, средине, или је нешто посебно што више никог не занима, то отуђује. Уметност треба да има ту способност да се бори против отуђења, јер она је по својој природи отворен систем."

Обрад Јовановић

"Сам појам "Бог" не може се порећи, али у људском поимању могућности и свести не може се доказати. Кад човек погледа од чега настаје и у току његовог живота која су то све искушења, шта све може у току једног минута, часа, дана... да га избрише, не поставља себи питање откуд тај феномен уопште постоји. Уметност је само допуна религији. Уметност у себи садржи и страх и наду, и искушења и откупљење, она прати паралелно човека у свести. Увек ће постојати начин како ће човека да напада и како ће да се брани од тога са чим се среће. Уметност је у суштини магијска. И боја је магијска. Европска естетика је боју подигла на ниво естетског, филозофског, визуелног, итд. али то у психи ништа није променило. Боја је и даље магијска у доживљавању."

Обрад Јовановић

" На крају - шта је вечност? То је неисцрпан извор могућности. Ви можете седети за рачунаром цео дан и ноћ и наћи све информације, а на крају, кад га искључите, остајете сами са собом и осећате се као исцеђен лимун. Али ако добро прочитате једну уметничку песму, одгледате филм, будете на концерту, видите добру слику... ви се онда у души осећате пунијим, и у суштини, видите да то што ви имате у себи постоји и у објективности, уметничком делу."

Обрад Јовановић

Има много тога што се може научити од профе Обрада ужичке легенде, пореклом из мудрог села Мионице.