Ужице – Друштво и Жупа

Стварање Жупе

Поред свих напора Ужичког соколског друштва да реактивира околне јединице, обнављање тих друштава није ишло лако. Ради ефикаснијег ширења Соколства у Западној Србији, Управа друштва Ужице сазвала је седницу доминантних друштава у региону – Краљево, Крушевац, Горњи Милановац и Чачак, на којој је требало да њихови делегати одлуче на који начин интензивирати соколску делатност на овом подручју. Сложили су се да је орган вишег ауторитета од друштва, жупа, био потребан ради лакше контроле осталих јединица. Међутим, проблем је настао када је требало одлучити који од тих пет градова ће бити центар жупе. Представници три града дали су свој глас Ужицу, али су се представници друштва Чачак изричито противили овој одлуци, држећи да је Чачак, као средиште читавог региона, већи трговачки и економски центар од Ужица. Упркос непобитној већини која је гласала за Ужице, концензус није могао бити постигнут, па су сви градови враћени под управу Шумадијске жупе. Међутим, видевши да се ситуација у овом делу Краљевине не одвија повољно због опструкције чачанских делегата, Соко Матица у Љубљани интервенисала је у јесен 1922. године, и одредила Ужице за центар новоформиране жупе. Избор Ужичког друштва требало је да послужи вишим циљевима од интересних сфера Чачка и Ужица. Наиме, у Рашкој области у том периоду није функционисало ниједно друштво, и примарни циљ Савеза био је да се у што краћем року активирају једiнице на поменутом подручју. Ужице је превагнуло и због просторне близине, али и због стручног кадра, предвођеног Јехличком, који се показао као дорастао овом задатку. Стога је Главна Савезна југословенска соколска управа 25. октобра те године у Загребу донела одлуку да се оформи „Ужичка соколска жупа“. Тог дана прецизиране су и њене границе: на северу се граничила са Шабачком, на истоку са Шумадијском, а на југу са Скопском жупом. На југозападу и западу протезала до Старе Црне Горе и преко Дрине до Вишеграда.

Жупа без друштава

Октобра 1922. године Ужице је постало центар две соколске институције, друштва и жупе. Међутим, када је конституисана сама Жупа, Ужичко друштво било је једино активно друштво на њеној територији. Зато је било на његовим члановима да реактивирају Соколство на том простору. Из ове сарадње произашао је чврст однос између Друштва и управе Жупе, из чега је уследило да друштво Ужице постане „прво међу једнакима“. Овоме иде у прилог да су поједини соколи били у највишој управи оба органа, као на пример Јехличка, који је био и жупски и друштвени начелник.

Почетком наредне 1923. године одржана је годишња скупштина друштва Ужице, на којој је разматран план рада и акције на успостављању соколских јединица у региону. Овом приликом изабрана је и нова управа: на чело Друштва постављен је Сима Јањушевић, који је пре рата обављао посао благајника, а на месту начелника остао је Јосиф Јехличка. У овој управи нашли су се представници интелектуалне и економске елите Ужица, међу којима су се истицали Павле Вујић и Фрањо Духач, директор Ткачнице.

План за оснивање друштава у Рашкој области и Ужичком округу био је пажљиво осмишљен. У недостатку информација о идеолошкој подлози за развој Соколства, управа Ужичког друштва послала је дописе среским надзорницима, свештеним лицима, интелектуалцима и другим националним радницима да испитају услове за организовање соколских јединица у њиховим местима. Где год би терен за соколску делатност био повољан, слате су делегације које би започињале преговоре о оснивању друштава. Прва обновљена друштва била су Вишеградско, које је почело са радом 1920. године и Пожешко, које је реактивирано 1922. године. Због незаинтересованости локалног становништва, ово друштво се убрзо угасило, да би опет прорадило 1924. године, на иницијативу друштва из Ужица. Мисионарски рад у име Друштва преузео је на себе начелник Јехличка, који је са групом од 28 сокола и девет соколица, махом гимназијалаца, већ средином 1924. године пошао у Нову Варош, где је одржана свечана академија. Одатле, маршрута је водила преко Пријепоља, Пљеваља, Горажда и Вишеграда, до Ужица. Соколи су за време ове екскурзије упознавали мештане поменутих градова са соколском идејом и значајно утицали на оснивање соколских јединица у њима. Иако је број друштава у оквиру Жупе растао, ужички соколи наставили су са извршењем свог задатка, што је резултовало прикључењем друштава у Бијелом Пољу, Прибоју (1926), Гучи (1926) и Сјеници (1930). До краја деценије у оквиру Жупе егзистирало је девет друштава, која су настала захваљујући напорима сокола из Ужица.

Комунистичка претња

Процес који је условио читаву серију перипетија у раду Соколског друштва Ужице и замало довео до његовог укидања, био је инфилтрација комунистичких идеја у соколске редове. Тај процес започео је још 1920. године, исте године када је Соко Срба, Хрвата и Словенаца преименован у Југословенски Соколски Савез. Већ је поменуто да се индустријализација града интензивно развијала од почетка 20. века, што је довело до повећања броја радничке популације, међу којима се развијала комунистичка свест. На прелазу из друге у трећу деценију прошлог века, моћ радничког покрета довела је присталице Комунистичке партије на значајна места у граду, али и у соколској организацији. У Ужицу, комунизам се, осим преко радника, у соколске редове увлачио и преко прогресивне гимназијске омладине која је масовно прилазила Друштву после Првог светског рата. После доношења Обзнане, указа владе којим се укида Комунистичка партија Југославије и Закона о заштити државе, 25. јула 1921. године, КПЈ одлази у илегалу и налази упориште у ученицима Реалке.

Начелно, Соколство је аполитична организација, па стога не подлеже утицајима политичких партија. Међутим, како је на челу самог покрета био краљ Александар, а потом престолонаследник Петар II Карађорђевић, јасно је због чега је имао промонархистички карактер. Осим тога, већ је поменуто да су се у управама соколских друштава на нивоу читаве државе налазили имућни индустријалци или интелектуалци, људи којима је тренутно устројство земље сасвим одговарало. Разумљиво је зашто би они зазирали од комуниста, јер су у њима видели искру револуције, која је претила да угрози њихове положаје.

Кулминација поменутог процеса десила се на седници годишње скупштине Ужичког соколског друштва, јануара 1927. године, при одабиру нове управе. Наиме, догодило се да је Јехличка на седницу довео већи број ученика, заједно са двојицом ужичких адвоката који су окарактерисани као „комунистичке вође“: Миливоја Тадића и Ђорђа Драшкића. До сукоба са Павлом Вујићем , професором и сенатором оданом краљу, дошло је када је одлучено да обојица уђу у управу Друштва. Ђорђе Драшкић, који је заиста био носилац листе КПЈ на локалним изборима за срез бањалучки пре доношења Обзнане, био је и раније члан управе овог друштва – на годишњој скупштини 1923. године додељена му је функција председника културно-просветне секције. Међутим, конфликт са Павлом Вујићем изазвале су Драшкићеве претензије на више положаје у организацији. Овај сукоб, у коме су превагнули Јосиф Јехличка и Ђорђе Драшкић, изазвао је одмазду директора Гимназије, која је у годинама које су следиле довела Друштво до ивице пропасти.

Просвета и пропаганда

Првих година постојања Жупа је велике напоре полагала на пропагандну делатност. Како је примарни циљ ужичких сокола био да успоставе соколску организацију у региону, било је неопходно идеолошки представити Соколство мештанима циљних градова. Зато су организоване академије, спортска такмичења и јавни часови, који су имали јаку пропагандну улогу. Једна посебно успела академија одржана је на други дан Божића 1925. године, у оквиру које је Јехличка организовао тачку „Сан младог Соколића“, чији је циљ био да прикаже да „вежбе нису само монотоно напрезање мишића, већ да се у њих могу унети и осећања“. Ово је било јако значајно јер се до тада у Жупи није придавало много пажње позоришним активностима, које су биле под јурисдикцијом Жупског просветног одбора. Од културних манифестација у овом периоду истиче се и гусларски фестивал који је одржан 1922. године у организацији Ужичке соколске жупе.

Иако је Ужице после 1922. године било важан соколски центар, Ужичко друштво није имало своју заставу све до 1926. године, када је члан „Сокола“ и трговац, Вилиман Јовановић, донирао 15.000 динара за израду друштвене заставе. Прослави освећења заставе, која је одржана 3. јуна те године, присуствовале су делегације других друштава из Ужичке жупе, али и из Сарајевске жупе. Свечани део манифестације био је подељен у три дела: пре подне освештана је застава, по подне одржана је прослава у парку, а увече свечана соколска академија. Целокупан приход од ове приредбе приложен је фонду за изградњу Соколског дома у Ужицу.

Значајан допринос популаризовању соколског покрета у Ужичком крају дало је и прво гласило Ужичке соколске жупе, „Златиборски Соко“. Овај часопис издавала је Управа Ужичке соколске жупе у току 1925. године, а уредник је био професор књижевности Сава Ристановић, који је био један од најактивнијих протагониста соколске идеје у Гимназији. Управо зато лист је био намењен претежно омладини. Прилоге, који су обухватали све сфере функционисања Жупе, писали су ђаци, професори, свештена лица, правници.

Први број изашао је 1. јануара 1925. године, и продавао се по цени од 3 динара. Већ у „Нашој речи“ Управе жупе стоји да часопис излази да „би се постигао бољи успех у ширењу соколских идеја у народу, а и ради обавештења разних соколских питања међу појединим друштвима која припадају овој Жупи.“ Јасно је, дакле, да је по свом карактеру овај лист био чисто пропагандни, али да је имао и још једну сврху, да преко њега друштва у оквиру Ужичке жупе могу да остану у контакту, што је било јако значајно у периоду када су се соколске јединице јако брзо гасиле по читавом округу. „Златиборски Соко“ био је само један од начина на који је Управа Ужичке жупе покушавала да одржи свој интегритет и целовитост саме Жупе. У истом броју наглашено је да „партијске, племенске и верске разлике не узимају се у обзир. Треба радити да сваки појединац – најпре наше отаџбине, па целог Словенства и најзад целог човечанства – буде човек чврсте мишице и воље а поштене и ведре мисли. Југословенски национализам, словенско братство, демократска једнакост, човечност, тежња за напретком (подвукао аут.) итд, све су то речи исписане на соколским заставама.“ У овој реченици представљена је основа соколске идеологије, која је, овако представљена, била приступачна и разумљива, а самим тим и лако усвојива за младе нараштаје.

У наредних пет месеци изашло је пет бројева „Златиборског Сокола“. У њима је из свих аспеката обрађивано Соколство као телесни и национални покрет. Неки од чланака су: „Соколство и омладина“, „Соколске вежбе у основној школи“, „Соколство и трезвеност“, „Будимо Соколи и помажимо Соколство“, „Наша Соколана“, „Осећање дужности“, „Идеална жена у народној поезији“ и други. Важно је напоменути да су у неким бројевима објављиване и вежбе са пушкама које је уређивао начелник Јосиф Јехличка. Пансловенски национализам био је тесно повезан са свешћу о одбрани државе којој су соколи придавали велику пажњу, а која је посебно дошла до изражаја непосредно пре почетка Другог светског рата на територији Југославије.

Поред регуларних пет бројева који су изашли 1925. године, издата су још два специјална издања 1926. и 1927. године, поводом освећења заставе и жупског слета у Вишеграду. Иако је најављено да ће редовно излазити после септембарског броја, од читавог пројекта се одустало, највероватније због материјалних потешкоћа које су погађале Жупу.