Повратак „Сокола“

Сврставши се на страну сила Антанте, Србија је из Великог рата изашла као једна од земаља победница. Тековине те победе, територијално проширење и уједнињење у заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, одразиле су се и на Соколство на читавој територији новоосноване Краљевине. Соколска организација, расформирана 1914. године, са доласком окупационих снага, поново је успостављена 1919. године на Видовданском сабору у Новом Саду.

Иако је званично било обновљено, практично покретање Соколства после рата било је велики изазов. Вежбаонице и сале коришћене су од стране аустроугарске војске или као војна упоришта, што је био случај са Ужичком реалком, или у неке друге сврхе (соколана у Чачку претворена је у шталу). Поред тога, справе, примарни и секундарни инвентар, биле су потпуно девастиране, што је кочило било какву вежбачку делатност „Сокола“.

Управо је из тих разлога одлучност и ентузијазам соколских предњака био кључан за препород саме организације. Посебан проблем имали су ужички соколи јер се у послератном периоду јавља струја која се противила соколском покрету и деловала против његовог обнављања. Ипак, међу ужичком елитом превагнуле су прогресивне снаге које су пропагирале соколске идеале, вођене идејом да је новој држави требала физички јака и спремна нација, која је уједно свесна југословенског јединства.

Главни протагониста соколске обнове у Ужицу био је стари начелник Соколског друштва „Душан Силни“, Јосиф Јехичка. Он је, према извештају директора Гимназије Михаила Живковића, који је и сам својевремено учествовао у организовању Друштва, обновио Соколство у Ужицу 18. јула 1919. године, приређујући јавне часове и академије.

У првим послератним годинама, соколи Ужица своју пажњу посебно посвећују омладини, махом ученицима Гимназије. После краха организације на почетку Првог светског рата, управи Друштва било је јасно да је подмладак кључни фактор за саму егзистенцију покрета и за његов просперитет. Соколске идеје највише су добиле на важности међу гимназијалцима по доласку Саве Ристановића, суплента књижевности, 1922. године. Заједно са Јехличком, Ристановић је, у улози наставника, пропагирао соколске идеје. Његова стратегија регрутовања ђака у соколско друштво ишла је сасвим посредно, преко тзв. „Друштва трезвене младежи“, организације која се борила против порока алкохолизма и пушења међу младима. Наиме, Ристановић се залагао да се сви ученици-чланови ДТМ прикључе и соколској организацији, чиме је придобио велики број младих људи.

Са значајним појачањем, соколска организација у Ужицу се полако вратила у нормалу. Сви новоуписани средњошколци разврстани су по узрасним групама, што је био обичај и пре рата. Услед недостатка адекватних вежбалишта, рад Друштва настављен је у сали Гимназије, где су средњошколци вежбали заједно са предњачким групама. Упоредо са физичким васпитањем, програмом рада била је предвиђена и значајна идеолошка, тј. морална обука, која је развијала патриотизам и национализам код вежбача.

Ефикасном обновом покрета на локалном нивоу, Јосиф Јехличка и Соколско друштво Ужице стекли су велики углед у Савезу. Будући да су по својој делатности далеко одскакали од других Друштава у околини, поверен им је задатак да реактивирају остале јединице у Западној Србији, најпре у Чачку, Горњем Милановцу, Крушевцу и Краљеву, а потом и у Пожези. Ужички соколи обавили су и ову наредбу успешно, што их је ускоро довело на чело соколске хијерархије у региону.

Културно-просветна делатност

Главни задатак соколског покрета после Првог светског рата био је да поново успостави своју организацију и да поврати некадашњи углед. Најбоље оружје за ширење соколских идеала биле су свакако културне манифестације свих врста, које су коришћене у пропагандне сврхе током читавог постојања Соколства на нашим просторима. При обнови Соколског друштва Ужице, Јехличка је плански инсистирао на одржавању свечаних академија и јавних часова. Истом тактиком користио се када су оснивана друштва у већим градовима региона, па је у Чачку тако одржана први пут фудбалска утакмица између Чачана и Ужичана. Испоставило се да је овај принцип био јако ефикасан, будући да су се Друштва у чијем је формирању учествовао Јехличка углавном одржала и функционисала све до пада Југославије 1941. године.

Велики корак у културној делатности Друштва Ужице био је формирање сопственог оркестра, јер је за извођење ритмичких вежби била неопходна музичка пратња. Првобитни чланови оркестра били су ученици Реалке који су се прикључили соколској организацији, а вођа оркестра и диригент био је наставник музичке културе Шимек. Овај оркестар, који је почео као школска група, постао је један од најбољих у Србији, са двадесет и два члана и свим потребним инструментима. Са доласком војне музике у Ужице значај овог састава је опао, а неретко се дешавало да Управа соколског друштва тражи услуге баш од војног оркестра.