Однос окупатора према ратним заробљеницима и интернираном становништву

У току рата многи српски војници изгинули су на бојном пољу, многи су пали у заробљеништво што је био случај и са великим бројем ратника из ужичког краја. Поред војника који су заробљени на фронту и за време борби, било је и оних које су аустроугарске окупационе власти заробиле. Извори показују да окупаторске власти не само да нису водиле рачуна о заробљеницима, него је поступак према њима био веома суров и бруталан. То се показало приликом њиховог спровођења кроз Србију и кад су у логорима „бачени у жицу и под бајонетску стражу“ где су сатирани изгладњивањем и од зараза и смртоносне хладноће.

Приликом спровода заробљеника кроз Србију били су изложени малтретирању. Данима су пешачили у удвојеним редовима под командом аустроугарских војника, гладни и исцрпљени. Драгиша Лапчевић о томе пише: „И кад су наилазили на Београд, па им породице или иначе болећиве душе приносиле хлеб а они из строја излазили да прихвате залогај и одрже живот који је био при издисају, прилетали су као бесомучни, аустроугарски војници и кундачили их дотле, докле их са црном земљом не сравне. Такви су морали још у Београду умирати, у лагеру сасвим сигурно!“ Очигледно, аустроугарски војници су се светили српским војницима због пораза који су од њих доживели 1914. и своју мржњу искаљивали и на тај начин. Забележено је да су немачки војници коректније поступали према заробљеним српским ратницима и да су били против „зверског кундачења“ заробљеника од стране аустроугарских војника.

И заробљене руске и италијанске војнике окупатор је у Србији принудно користио за разне радове и послове. Они су радили на изграђеној деоници пруге од Вардишта према Ужицу на тзв. „Шарганској осмици“, на траси пруге Сарајево – Београд. Балкански ратови, а затим избијање рата 1914. године, привремено су одложили изградњу ове деонице. Да би остварили своје војно–стратешке и привредне интересе, Аустрогарска је почетком 1916. године почела да гради железничку пругу од Вардишта према Мокрој Гори и Ужицу. Траса је требало да повеже Сарајево са Београдом, односно Босну са Србијом. Окупатор је ту територију сматрао као своју окупациону зону.

За непуну годину дана, користећи руске и италијанске ратне заробљенике, изграђено је око 9 км пруге до подножја Шаргана. Копајући тунел кроз тежак планински терен и кањон реке Ђетиње, у тешким ратним условима, исцрпљени ратни заробљеници доживели су тешку несрећу. Тада се обрушио улазни део тунела на брду Будим и затрпао читаву смену руских и италијанских заробљеника. Рачуна се да је смена бројала око 200 заробљеника – Руса и Италијана, више Руса јер су Италијани радили споља на потпорним зидовима. Даља градња пруге је прекинута и настављена после рата од 1921. до 1925. године.

У току окупације Србије, непријатељ је спроводио низ мера према покореном становништву из предострожности. Поред одвођења војника – заробљеника у логоре, окупатор је настојао да се из Србије уклоне преостали мушкарци између 17 и 55 година старости, али и сви они који би могли учествовати у евентуалним немирима и отпору. Они који су прекршили прописе окупационих власти, често нису интернирани него су стрељани или јавно обешени. Једна од тих мера била је масовна интернација одраслог становништва. Они су одвођени у новоотворене логоре Аустроугарске монархије. Током све три године окупације, наводно као превентивну а не казнену меру, окупатор је непрестано у таласима интернирао становништво у логоре.

Највише их је одведено у јесен 1916, у пролеће 1917. и у јесен 1918. године после извршеног пробоја Солунског фронта. Само кроз логор у Нежидеру, у данашњој Мађарској, прошло је 16577 мушкараца са територије ондашње Србије. У својој књизи „Окупација“ Драгиша Лапчевић је писао о односу аустроугарске војске према заробљеницима и интернирцима следеће: „Аустро–Угарска је особито водила једну политику истребљивања српског становништва путем интернирања: интернирање је непрестано трајало, а листом је српско становништво интернирано кад је Румунија објавила рат Аустро–Угарској. Окупатор је сматрао да је опасно држати на слободи окупирано становништво у близини земље која је у рату. Међутим и кад је Румунија била прегажена, интернирано становништво из Србије није пуштено, већ је масовно умирало у лагерима.“

Интернирање становништва вршено је и на подручју Ужичког округа током окупације. Према подацима из архивске грађе Војног генералног гувернмана, најмасовније интенирање из овог краја извршено је у октобру 1916. године, уласком Румуније у рат на страни сила Антанте. Тада је из овог округа депортовано 1197 лица. Највише интернираних је из Ужичког среза – 415, Пожешког 271, Златиборског 271, Ариљског 95, Рачанског 93, Моравичког (тада припадао Чачанском округу) 19, и Црногорског среза 15 лица. Из ужичког краја највише их је депортовано у мађарски логор Нежидер и у радне бригаде. Посматрано по општинама и срезовима број интернираних је неуједначен. Тако из Ужичког среза највише је интернирано из Општине Качер – 91 лице, Севојна 74, Биоске 68, из Златиборског среза – из Општине Сирогојно 41, Кремана 31, из Среза пожешког – из Општине Висибаба 39, Општине Роге 37, из Општине Латвица, Срез ариљски, 34, а из Раче, Срез рачански 13 лица. Запажа се да је из среских места интернирано мање лица него из сеоских општина – из Ужица 41 лице, Пожеге 15, Ариља 12, Бајине Баште 8, Ивањице 7 и Косјерића 5 лица.

Интернирани су највећим делом били од 17 до 55 година старости, али је имало и млађих и старијих. Код мушких, најмлађи интернирац имао је само 14, а најстарији 77 година старости. Слично је било и код жена – најстарија имала је 45, а најмлађа 14 година.

Међу интернираним лицима највише је било земљорадника, али је било и других занимања: трговаца, кафеџија, пекара, месара, опанчара, обућара, кројача, ковача, столара, зидара и других занатлија, свештеника, као и политички сумњивих лица и оних који нису били по вољи окупаторском режиму.

Изложени непрекидном насиљу и терору, прекомерном раду, лошој исхрани и глади, болестима, многи су се разболели и помрли. Због обезбеђења радне снаге у току 1916. године окупатор је из Ужичког округа вратио 287 интернираних лица. Сељаци су већином упућени у бригаде да раде на пољопривредним имањима, други у занатлијске радионице и индустријска постројења. Поред тога, упражњена места репатрираних попуњавали су новим интернирцима.

О режиму глади и хладноћи који је Аустроугарска завела над заробљеницима интернирцима потресна казивања оставио је Ужичанин Доброслав Добро Ружић. Он је пред завршетак рата био пуштен из лагера. По његовом казивању, од смртоносне хладноће у баракама и изгладњивања заробљеника и интернираца и зараза, људи су масовно умирали. Изгладнели људи „просто су избезвијали од глади, туку се око коске коју нађу на буњишту, врло често око грашки које се несварене нађу“. Људи су толико били гладни да су „пасли траву“ да би утолили своју глад. Те људе, заробљене као војнике или интерниране, аустроугарске власти су на такав начин осуђивале на изумирање. Хроничари су забележили да су „као плева падали од глади и од епидемија“. У појединим лагерима било је 5000–7000 српских гробова. Међу њима је било доста Ужичана.