Кулук и други видови принудног рада

Да би обезбедио потребну радну снагу ради провођења својих планова и реализовао своје војне, политичке и привредне циљеве, окупатор је завео обавезни кулук. Кулучари су највише радили на изради путева, транспортовању реквириране хране, превожењу робе и разног материјала, затим на сечи шума и за друге потребе окупационе власти. Било је то бесплатно коришћење радне снаге и становништва. Најчешће су по наредби окружних или среских власти кулучари морали одређени број дана у току недеље да раде на разним пословима са својом стоком и запрежним колима. Окупаторске власти су користиле радну снагу и путем радних чета које су чинили интернирци. Радили су и најчешће у пољима и у разним занатским радионицама.

Обавезници кулука били су често старци, жене, па и дечаци, јер су радно способни мушкарци били у војсци, на фронту или у логорима. На принудни рад слати су и лакши преступници и они који су оцењивани као „политички сумњиви“. У ужичком крају кулучари су најчешће поправљали путеве и мостове, радили на сечи шуме и превозили пољопривредне производе за потребе окупацијске власти. Забележено је да су у појединим деловима округа обавезници кулука данима морали кулучити на путевима. Тако, у Срезу црногорском радили су на путу преко Црнокосе за Ужице, преко Варде на Јелову гору и Ужице, и од Букова до Косјерића. Свака непослушност је строго кажњавана. Слично је било и у другим срезовима.

Поред овога, окупатор је принудним путем користио радну снагу становништва на бројним пословима за своје ратне циљеве и потребе. Путем кулука користио је народ за прикупљање сена, његов транспорт, чување одузете стоке и њену испашу, затим за рад на пекмезанама, на изради буради за пекмез и њиховом транспорту до железничке станице.

Током рата окупаторска власт је организовала широке акције на прикупљању воћа, шумских плодова, семена, лековитог биља и др. У лето 1916. године прикупљане су коштице од разног воћа ради добијања зејтина из њих. Окружно заповедништво у Ужицу наредило је да се прикупља коштица од трешања, шљива, кајсија, храстов и буков жир. Да би се прикупиле што веће количине, у крајевима какав је ужички, где има жира, заведена је обавеза да ће се со, која се делила на карте, издавати само ако се надлежном среском заповедништву преда одређена количина храстовог и буковог жира. Организовано је и брање плодова клеке, као и прикупљање лешника. У Ужицу и Пожеги за килограм лешника добијало се пола килограма соли.

Посебна пажња поклањана је брању лековитог биља, нарочито коприве и нане. Године 1916. издата је наредба да се школска година заврши 30. јуна да би се ђаци могли користити за скупљање лековитог биља а посебно коприве. Принудним путем сабирана је и шишарка.

Кулучари су радили о свом трошку па се њихова исхрана некад састојала само од хлеба и сира. Незадовољни учинком уморних и полугладних кулучара, старешине окупатора су их често малтретирале и батињале. Пошто су радно способни мушкарци били или у војсци или у логорима, радну снагу – кулучаре често су чинили болесни мушкарци, старији, жене, а за неке послове и деца. И поред бесплатног коришћења радне снаге, према њима је често врло сурово поступано и тражено да испуњавају своје обавезе. У противном, следиле су казне, глоба или затвор.